Godišnjica Nikole Čupića

908 ВЕЛИКА ШКОЛА ЗА ПЕДЕСЕТ ЊЕНИХ ГОДИНА

у оно доба на туђим вишим школама предаване и изучаване. Не треба ни да спомињем, да у Крагујевцу није било ничег што би давало пострека професорима и ђацима. Никакве књижнице, никакве збирке још није било. Ако је професорима пало на памет да набаве какво издање Шилера или Гетеа, морао је најпре академијски савет донети решење, па се после писати молба попечитељству. Школа је била сабијена прве године, у једну ниску и мрачну собу ; а друге године, у две собе у једној другој кући, опет неудесне. Ђаци су из гимназије долазили сасма неспремни за слушање и онаквих лекција какве су у Лицеју, и били су пука сиротиња, тако, да је држава, у првој години, морала давати месечно, из почетка 130 а после 530 (1842) талира благодеања, на 25—30 ђака.

Јадни професори жудели су за Београдом где се могло боље живети и где је било бољих прилика за њих и за ђаке; за то су писали молбе министарству у којима су наводили све разлоге какви се навести могли за премештај. Између других разлога наводили су и тај, што је у Београду штампарија, те би им било удесно да пишу и печатају књиге; што у Београду има образованог света

у чијем се друштву човек може чему научити ; и што тамо

има више срестава (књига) да професори одговоре жељи министровој, саопштеној им, званично, да пишу у «Српским Новинама» и њиховом додатку »Подунавци> и т. д.

1840 1. год по свршетку школског рада, пресели се збиља и Лицеј у Београд за другим вишим надлештвима која су неколико месеца раније пресељена, и буде смештен у једну кућицу општинску до садање »Читаонице“ одакле је 1844 премештен у бив. конак кнеза Милоша ; ону кућу, у којој је данас касациони суд.

1844 год. 22. Септембра, изашао је закон о уређењу јавне наставе, који обухвата и Лицеј или „Велику

НА