Godišnjica Nikole Čupića

74 РАТНИ ДОГАЋАЈИ ИЗ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

пе

На понос, и на достојанство државно; на будућност своју и свога потомства; на личну и имовну безбедност, није се тада свугде, ни у склонитијим крајевима, подједнако и Бог зна с каквим одушевљењем мислило, те није чудо да се у Мачви и у Поцерипи, које су биле, тако рећи, али на устима, тако страховало.

Не би било места да ово сада овде напомињемо, да нам није потребно да покажемо зашто су. Мачва и Поцерина биле с почетка устанка у неком застоју, и за што је и војвода Милош, који је сва своја предузећа против Турака, вршио тако рећи муњевитом брзином, у Мачви и у Поцерини био тако исто у застоју.

Кад је Срдан дошао из Посавине у Липолист попу Јовану Миленковићу, и почео му говорити о дизању Мачве, попа га није хтео ни у кућу да пусти, већ га је одбио с речма: — Носи крв из моје куће; не роби ме и не кољи; с душе ми се скидај, никада те, да Бог да не видео !

Срданова браћа, дочекала су Срдана у Прњавору са речма: — Што си дошао од Бога не нашао ; нећеш заиста више, због братства твога , пити крв браће своје и гроб им копати; — а сеоски кмет, кад је чуо за Срдана и шта хоће, дигао је против њега све своје село, те се Срдан морао да спасава бегством.

И, кад су, после овога прешли из Аустрије , још и: Симо Катић, — Прекодринац — , Пантелија Јовановић из Банова Поља, Петар Јоле из Табановића, Крста Пре– кодринац м Михаило Липнички из Глоговца, све стари Срданови другови, с нешто својих момака, и почели крстарити кроз Мачву, напустио их је и друг им Михаило, и силом им се придружио у Цуљковићу, сеоски кмет Стеван Милошевић.

Видевши то и да се, молбом и позивом не може ништа да постигне, ови су, саставши се са Срданом, који