Godišnjica Nikole Čupića

8 С МОРАВЕ ПА ВАРДАР

и довијањем, они су и сувише игноранти и сувише троми, да би могли издржати. За то су толико изгубили свуда, где су их се дочецали наши парничари и наши адвокати. У љутој умној борби за опстанак сувременога живота, они су се представили као сувише прости и необавештени, и пропадали су махом због тога, што нису знали шта да верују шта да не верују, у што да се поуздају, чега ли да се клоне. Што их год снађе, они узимљу као к'смет. Те ми мисли дођоше гледајући Прешево и размишљајући о Турцима Врањанима, који су ту дошли, кад се растурила Врања. као што рече прешевски кајмакам. Како је све релативно! Ми мислимо да се Врања подигла од онда кад смо ми у њу дошли, а Турцима, који су себе и своја кућишта растурили, Врања се од тада растурила. Али једно је велика истина у целој тој причи. Није се растурила Врања, али се растурио или боље растурати се почео онај ред живота, који је за њихова времена био. Мало по мало се све почело окретати другојачије, и окреће се једнако. И емигранти из Врање осетили су добро да је ветар који с том променом иде; противан њиховом свему животу, свима мислима и навикама, и да га они поднети не могу. И с чудним неким нагоном, као оно птице селице, кад осете да се зима или пролеће примиче, па понесене непојмљивом силом природе пођу пут других крајева, и мусломанско становништво узмиче испред нове европске струје, с којом се хришћанско становништво балканскога полуострва тако лако измирује, и ето полаже оружје и не покушавајући борбу !

Кад смо већ на овоме, да се сетимо мухаџира или ових истих бегунаца у Турској. Они остављају често своје кућице и добра да се склоне у Турску, у своје царство. Да је кога било да у ХТУ и ХУ веку посматра ондашње хришћанске државе у околини Балканског полу-

~

острва у Европи, видео би пуно бегунаца из оних др-