Godišnjica Nikole Čupića

С МОРАВЕ НА ВАРДАР

обичају, у европском оделу али забатаљеном и прљавом, носећи и на горњој и на доњој хаљини неку поставу. Кад смо се састали, одмах сам видео, да говори рђаво српски као што говоре Турци из нишкога краја, и он ми се сам каза, да је из Лесковца, и да има у Србији још нерасправљене неке судске ствари о- својим земљама,

„Шта је сад Прешево 2“ упитам га ја, „варош или село 2“

„Село“, одговори он.

„Колико има кућа2< упитам га ја.

„Било је пређе 250, а сад има 500.“

„Кад пређе2“

„Пре рата. Али кад се растурила Врања, онда јеу Прешево дошло још 250 кућа, те сад има 500. Е тако, видиш, к'смет“.

Чудан фаталан обичај имају мусломани и они који у њихову веру пристану. Не држе се пошто земљу изгубе. Из Ниша, Пирота, Прокупља, Лесковца, Врање они су се скоро са свим иселила, ма да су им и међународни уговори и наши закони све гарантовали. Од великога некадашњег броја у Нишу, сад их је мали и незнатан број. у Прокупљу их нема никако, у Лесковцу врло мало, у Врањи ниједнога. Чудан утисак прави у Врањи, кад видите наше чиновнике и навике са свим другога живота у некадашњим старим кућама турским. У Нишу се око цркве светог Николе и сад показује махала Турака који су се били иселили и онде сместили из Београда, а који су, после узећа Ниша, узмакли даље у Скопље. Ни они који знају Београд и Србе, који су се родили међу нама, и узрасли, тако рећи, упоредо са државом нашом, па нам нису хтели веровати!И чудне навике имају ови људи. Они не могу да сносе ни туђи суд, ни туђу власт. СОпрам потреба садашњега живота одвише заплетеног, у коме се много мора радити опширним знањима, досетљивошћу