Godišnjica Nikole Čupića

МЕЂУ СТРАХОМ И НАДОМ

Ја сам одавно знао да се отац мој много стара о мени. Фнао сам да је, баш тога ради, неколико пута слазио у Београд, и разбирао у својих познаника: на што би ме упутио; (, колико се је његово родитељско срце кидало за мене, ма да он то мени није показивао. Ја, пак, нешто преко мајке, а нешто преко снаха и сестара, сазнавао сам за те очине намере, па сам сада његову сталну забринутост узимао као знак: да су прилике за мене врло неповољне...

Оба моја брата бејаху већ ожењени људи, и оба имађаху своје деце. Они су се плашили да се наша кућа, ако ја одем на велике школе, не ували у трошкове и у дугове. Осех бриге и страха од трошкова и од дугова, браћа, су имала још један страх, који од мене нису тајила, ма да не знам јесу ли га оцу казивала.

— Чудни су ови наши људи што оду на велике науке, говорили су они мени: — Отпаде се од куће, од свога рода и обичаја: напусте веру, мрсе посте, псују као Турци, одуче се од рада, и све хоће некако да живе без муке, на некакој мекоти и залудници...

Кад год би се повео такав разговор, мене би подузимао страх: да и за мном не стану долазити таи гласови, ако почем одем из Рипња. Од тога шта ће за, мном говорити Рипањ увек сам страховао...