Godišnjica Nikole Čupića

МЕЂУ СТРАХОМ НО НАДОМ 129

Као што сам казао, мој отац је неколико пута, слазио у Београд и враћао се кући, а ја никаква поуздана радосна гласа нисам могао чути. Само сам опажао да је он на великој муци.

Некад би чак и мене упитао:

— Море Милане, на што би ти желео да те дам! Би ли ишао на занат, или на трговину '

— На књигу, тата! Одговорио бих ја.

Књига пак, или школовање, и траје дуго и стаје много !

Бејаше неки Ђура из села Парцана, познаник оца мојега, а слагач у државној штампарији у Београду. Тај Ђура, идући једном из Београда у Парцане, удари на Рипањ, и дође нашој кући на ручак.

Њега о ручку пита отац мој: Како би било да мене да у штампарију, где се штампају књиге, јер, вели, брате, дете црче само за књигом '

— Јоване, брате, одговори Бура: — тежак је овај наш занат. Пре времена издаће га и очи и ноге. Па ми, Јоване, књиге само слажемо: нити ми њих пишемо, нити их имамо кад читати.

— Њ, баш не знам што ћу с дететом, рече отац мој забринуто.

— Води га у Београд, у школу. За годину, 34 две — видећеш како ће напредовати. И онда чини све само му немој метати грану на пут.

Вечна нека је хвала Чича ЂЊури за овакав савет оцу мојему.

Сутра дан мој отац опет оде у Београд.

Мој брат Милутин био је ожењен из села Остружнице из куће Дољанчевића. Његова млада, „Јана, снаха моја, била је сестра од стрица Милошу Сушићу, који

ГОДИШЊИЦА Ху ()