Godišnjica Nikole Čupića

132 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

— = — – = - ка Бе пене а аи == ин. 4 -– —

Браћа ме прате и само ћуте. Деца, сва пристају за вама и, истрчавајући пред нас, траже да ме баш у лице погледају.

Читава гомила народа иде за мном и оцем низ наше воће ка Лућевачком Потоку, којим ми хоћемо доле у Рипањеку Реку на друм ка Београду.

Кад изиђосмо из воћа на рудину, према Некиним Шљивама, рећи ће ми мајка потресеним гласом:

— Милане, срце моје! Окрени се и погледај Еодико те народа испраћа, а гле колико је свуд около нашега мала. Ти полазиш одавде да нађеш боље. И иди са срећом, чедо моје; али ако видиш да се не може, одмах се враћај кући: да те бар мајка гледа очима!

Шта се у том часу збивало у мени, у души мојој, не умем испричати. Ја сам се заклињао да ћу тражити ту нову незнану срећу, ка којој ме нешто вуче, али, у исто време, клео сам се да села мога, да живота тога, и свега што је у њему добро и честито, никад нећу заборавити. Гледаћу да научим књигу, али ћу се старати да не заборавим ни науку мајке своје, моје прве школе и учитељице.

Очи ми се напунише суза; сестре узеше плакати; браћа ме почеше љубити; деца се узверише и стадоше бленути. Отад нешто рече матери, а она уграби још ово:

— Милане, сине! Данас ми се одавде на ново откидаш! И руком показа свој појас: — Ама иди! Теде, зар, тамо зове твоја стећа!

Бризну плакати и стиште љубити ме. Отац ме узе за руку, и готово отрже од ње, па се брзо са мном упути кроз Некине Шљиве низ „|ућевац.

Тада сам оставио село и кућу.