Godišnjica Nikole Čupića

ПРАЗИЈВЕРИЦЕ И ЗЛОЧИНИ 161

о о о ———_5 -– — А

како су их у томе послу плашиле разне авети. Гдекоји кажу да оно место, где су новци закопани, ваља, у вече посути брашном, па у јутру од какве се животиње по њему траг нађе, онакву животињу ваља онде заклати, па ће се онда моћи новци ископати. Приповедају, како је некакав човек гледао из прикрајка, где је други новце закопавао у земљу, па кад их закопа, а он преко онога места баци виле, рекавши: „Чувајте како сад тако до суда божјега, већ ако ја да бих дошао по њих.“ После тога дође онај, што је гледао из приБрајка, да новце ископа, али се од један пут од некуда ту обрете велики страшан бик, и навали на њега да га убоде, и он једва утече. По том доведе бика и 38коље га на оном месту и новце онда ископа на миру. То је све што нам је штампанога од овој празноверици оставио отац наше новије књижевности и најбољи познавалац нашега народа. Последник његов на томе пољу у Србији, уважени гт. М. Ђ. Милићевић забележио је (Живот Срба Сељака — друго прерађено и попуњено издање — Београд 1894. Чини прву књигу Српскога Етнографског Зборника, који издаје наша Краљевска Академија) о томе ово: Где у земљи има закопанога, блага, ту се често ноћу јавља пламен онакав, какав је пламен од ракије кад гори. Ко то види, треба добро да 38пази место, из кога избија пламен, па да однесе пепела и да га просеје на то место, па сутра дан да види: од какве је животиње траг остао на том пепелу. Ту животињу ваља (као и код Вука) да закоље и њеном крвљу да попрска то место и да копа, па ће наћи блато. Не учини ли то, благо ће му се, пи ако га нађе, претворити у угљевље. Г. Милићевић је слушао, да је некакав човек у Рипњу тако видео пламен негде, нашао место и на њега просејао пепела. Кад је други дан дошао, нашао је на пепелу детињу стопу. Од такве ТОДИШЊИЦА Х1У п