Godišnjica Nikole Čupića

ПРАЗНОВЕРИЦЕ Н ЗЛОЧИНИ 169

лежи К. Јиречек (Паз Кбгађелцт Вшеагеп, Уулеп, Гетрге па Ртах 1891. стр. 101—102) за видински крај ] Бугарској, који је етнографски једнак с нашим источним крајевима. Он вели да тамо малџије, копачи блага чине особиту врсту мађионичара. У позним ноћним часовима и после тајанственога спремања подижу они по развалинама или по пећинама закопано благо, на коме спавају и чувају га змије, орлови и јастребови. Земљишта око старих замака, околина старих споменика, остаци средњевековних цркава и самих мошеја, каравансераја и бунара, све је то пуно копаних јама. Снови и поједини тајни знаци, нарочито дужина ПодДневске сенке каквога зида или стуба одају положај блага, а извесне „расковне“ биљке помажу да се оно види. Ко путује у циљу археолошких истраживања, пада одмах у сумњу да неће да копа благо и онда има да све бори с великим тешкоћама. Често се и само биће какве развалине пориче из бојазни, да се у њој не ископа и не однесе блато. Ова тежња за скривањем је по Јиречку природна последица хиљадугодишњег утицаја строгог византијског и познијег турског законодавства о проналажењу блага. Тако још и данас трновске малџије траже и саму со по Балкану. Страст за копањем блага није при том у овим крајевима без основа. Ископани новци у лонцима показују примерке поваца градова 'Тасоса и Драча па све до наших дана и дају јасну сведоџбу о многим најездама, које су ударале на ове крајеве стотинама и хиљадама година. Још и за самих ратова год. 1876. и 18977. закопавали су и грађани и сељаци (као и у Србији) своја блага у зидовима својих домова, по виноградима или по разним опкопима и јендецима, у лонцима или у биволским роговима.