Godišnjica Nikole Čupića

НРАЗНОВЕРИЦЕ Н Злочини 197

2 – = — ~ — 2

тава псевдонаука, која се временом изметнуда у обичну празноверицу. С временом ће се јамачно, у кодико то још до данас није учињено, —- нанћи на рационалне основе и свима остааим празноверицама. Видп уоп Јћечну Еидоћоћ Уогдезећјсћее дег Тпдовигордбег, Бећр:р (Рипскег еб Нишојој) 1894. стр. 447. Не иде ди са свим у оквир ових закључака Јерингових врачање у плећку, на које нанлазимо у Врчевићевом „Божићу“ (ЗЈочпас за год. 1882. стр. 40) и у коме неки Јоваш овако из плећке чита: »Кућњи ти је стожер јак и тврд; у ајвану и у уљаннку напредак, раног жита озимног биће на претек, али јарога к кукуруза поредно; у дливадама и у сјенокосима нећеш косу уносити него косјерић и кучен, зато што ће га љетња припека уништити, дувана и купуса биће ове године више но дани; обдизниће ти се ове године много коза и оваца, ама у телади и ждребади, како ми је видјети, неће бити напретка“ итд. „Слезина из закланога брава, вели г. М. Ђ. Мидићевић (1. си. стр. 76) вазује сељацима, каква ће бити зима ове године.“ С погдедом на веровање старих Римљана у срећу људи нарочитих имена пореди од истог писца: Сејзе дез гопизећеп Кесћез ап! деп уегзећедепеп Зимеп зејпег Епемјеке пе П 2. Гећрур 1883. стр. 616. Ка горњему још истог деда [1 Гере 1878. стр. 52.

2 Иван Ланзибат с Мајкова из окодине дубровачке прича ово: »једач пут ходећи пут Дубровника била је мркла ноћ. Кад сам дошао у поље од Рожетића изиде из једне шупље крушке једна свијећица и све је преда мном ходила. Кад сам дошао на врх Јајнне, вестало је свијећице, а на сред пута створиле су се двије мјешине. Џрипадох се од њих и стадох трчати патраг к својој кући, а оне мјешине све трче преда мном. Тад сам се од страха прекрстио и рекао модитву, коју ме је научно покојни ђед против вукоддацима (нека празноверна молитва у народу, која је била штампана негде у »„ЗГоупси“ с опаском, да је постала од псалама Давидових). Кад сам је рекао нестане мјешина и вратих се дома ни жив ни мртав, гдје сам боловао петнаест дана од страха, док ми није покојна мајка залила страху.“ У Мајковима је, пише даље наш пријатељ дум Андро Мурат, парох орашачки, обичај, заљити страту и то држе за истинито више него Свето Писмо. То раде растопив олово и продивши га у воду, то кад се охладн ставе га у комадић Ерпице, те баце на сред. пута. Који га путник први у руке узме онај ће примити страху од онога, који се препаајо, а онај који се препане да остане здрав. Ова је празноверица тако јака, да исти Иво Ланзибат каже „да би прије вјеровао да нема Бога пџего ли да нема вукоддака.“ А ми смо пред врагима ХХ стодећа !