Godišnjica Nikole Čupića

266 БЕЛЕШКЕ И БЕЛЕШЧИЦЕ

по нинњев-=миниииишв—ме—-=—— | -= -———=_=—_—~_—=———=–_ | = = == — == = - = 2 ЈЕ ЕС ЕШ

је у очи, што тамо, међу народним песмама, из нових крајева, нема епских песама — осим свега три омање (стр. 264, 266 п 408), вод којих опет није забедежено од кога су чувене и да ли су биле у3 гусле певане или испричане. Разбирањем овда онда о томе слабо сам могао што дознати. Пропутовавши после сам неколико пута кроз ове крајеве видео сам да у њима има и епске поезије народне, негде више негде мање. У невим крајевима она живи тек од ослобођења, и гусле и песме епске су тамо дошле са српском војском, ад шире их све више тамошњи млађи људи, који су у стајаћој војсци служили. У неким је пав крајевима тамо епска поезија од старина. Остављајући да о свему том другом приликом више проговорим овде ћу само изнети, опет у најкраћим потезима, слику садашњег стања народне епске ицобезије у округу врањском.

У округу врањском, нарочито у планинским крајевима, епска песма народна живи од старина. Као и у свим другим српским крајевима и тамо је некада гусала и гуслара било много више но данас, а и наустице се казивала епска песма, ово последње нарочито од жена. Деда Стојко Стојановић из Големог Села у Пољаници (старином одатле, има му око 108 године и још је крепав и разборит) причаше ми, да у његово младо доба у његову селу свака вућа имађаше гусле; али сад се — вели — то загубидо. А чича Јово Миљковић из истога седа причаше, да гусле његова оца (који је умро на брзо после ослобођења, ових крајева) „још седе“ у вући његовој, али нико више у њих не удара. И још до пре двадесет година одјекивала, је у овим крајевима епска песма врло живо и врло често. (осим домаћих гуслара џевача, који су певали ради