Godišnjica Nikole Čupića

БЕЛЕШКЕ М БЕЛЕШЧИЦЕ 267

==

забаве и одмора од другога рада, долазили су овде и певачи од заната из других крајева. Чича Ивко Бора (Ђорђевић) из Градње у Пољаници (старином одатле) причаше ми, да су до пре двадесет година сваке године око Тројица или уз Петров пост (обично око времена кад се вуна стриже) долазили у. Пољаницу „божјаци“ (слепци гуслари), те гудели и певали песме о старим српским јунацима. Ми смо

их — вели — радо слушали, „сву ноћ ги терамо да појев.“ Као дар за певање давали смо им вели — понајвише вуну и масло, а пи друго што;

а они то све потоваре на коње, које су ради тога, водили, па носе дома. Све то — вели — беху људи из битољских крајева, сувоњави, висови, зелених очију и плаве косе — ни једнога не беше црномањастога. Ако би се десило — вели — да дођу да гуде у коју кућу, где је ко умро, па би их жене терале од куће да не гуде где је мртвац, али им оџет дале какав дар, они би онда ипак махнули гудалом по два — три пута ( „ви, ви, ви“) — веле: да не узмемо дара харам из ове куће. Има двадесет година — вели чича Ивео — како ти божјаци више не долазе. Забранили им, вели, Турци долазити, јер су похватали биди код њих писма, за Србију. А тамо у битољсвим крајевима — завршио је приповедач — мора и данас да има пуно песама; „отуд је песма и искочила“.

Данас је у врањском округу ова стара народна епска поезија на умору. Ако у Бом селу упитате ко зна певати уз гусле песме Које је од својих старих научио, обично ће вас упутити на вога старца од 60, 70 и више година — ретко на млађега, и то не испод 50 година. Ових је старих певача данас врло мало — по један у селу, у по