Godišnjica Nikole Čupića

268 | БЕЛЕШКЕ И БЕЛЕШЧИЦЕ

небом ни један. А и ови певачи, и зко им гусле стоје у Кући, певају сад врло ретко и много су позаборављали. Тешко их је умолити да певају, и ако им је мило кад виде да се о том пита и разбира. Стид их је, што су песме позаборављали. Али сви још знају добро гудети, а понеки необично лепо и витњасто. Врло љубазни и тостопримни они су ми на молбу ипак певали, али се види да су песме које сад певају некада много боље знади. Сад се и збуњују, често једно исто понављају и почешће им испада ствх 9-о или 11-0о и вишесложан. За то воле песму наустице казивати но уз гусле певати; али чим оставе гусле, које их везују за ритмичну дикцију, одмах казивање њихово постаје у пола прозно.

Таво стоји са старом епском поезијом у округу врањском. Али се место ње подиже сада нова, подмлађена епска поезија. Младићи, који су у војсци служили па се кући вратили, и погранични чувари и стражари, нарочито који су мало писмепи, мало који да није научио гудети и певати. Гудети су научили у војсци или на граници од својих другова или старешина родом из округа ужичког, подринсвог, рудничког, иди из Херцеговине и Црне Горе. И песме, које певају уз гусле, научили су од њих, али много више из штампаних зборника. Аво се у којој караули на граници нађе која књига, то ће бити Букове шјесме државнога издања. На ове нове младе гусларе угледају се њихови вршњаци,

ји нису служили у војсци или на граници, те и ти набављају гусле и уче песме. Прилике су све, обито у планинсвим крајевима, тако патријаршлне, да се ни мало није чудити овој поновљеној убави ка епској песми. Али сва ова нова поезија,