Godišnjica Nikole Čupića
270 БЕЛЕШКЕ И БЕЛЕШЧИЦЕ
МИ Ета ће БЕК шв а ЈеНШЕ павн Лј паивеј наишла и рт о ЕВЕ
Нити грми, нит се земља тресе, Ни ми овце за јагањци блају, Ни ми море из брег у брег бије Шенлак чине босамске делије, Уфатише ајдук Јеремију.
Одма су та Турке посвезали, Беле руке од опоко;
Какво су га лако посвезали
Од лавтови до бели ноктови Од ноктови црни крви течев. Отераше г у Босама града, Фрљише га у тамне тамнице,
У тамнице на те вечне муке, На те муке до појас у воду,
И у воду теје љуте змије Љуте змије гризев, пијавице пијев. Легаја је за годину дана,
Таг га њега мајка је разбрала, Те отиде у Босама града,
Џа се моли Туркем босамлијам: „Имала сам једног мидог сина, По имену ајдук Јеремију,
Па га чујем на ваше је руке Водете ме на тамне тамнице,
Да га видим у који је живот,“ Водише гу на тамне тамнице, На тамнице, на тамни прозори. Одма, мајка сина, је видела,
Па говори таја стара мајка: „Жив ли ми си синко Јеремијо ;“ „„Њив сам, мајко, али у лош живот, На те муке до појас у воду,
А у воду теје љуте змије,