Godišnjica Nikole Čupića

270 БЕЛЕШКЕ И БЕЛЕШЧИЦЕ

МИ Ета ће БЕК шв а ЈеНШЕ павн Лј паивеј наишла и рт о ЕВЕ

Нити грми, нит се земља тресе, Ни ми овце за јагањци блају, Ни ми море из брег у брег бије Шенлак чине босамске делије, Уфатише ајдук Јеремију.

Одма су та Турке посвезали, Беле руке од опоко;

Какво су га лако посвезали

Од лавтови до бели ноктови Од ноктови црни крви течев. Отераше г у Босама града, Фрљише га у тамне тамнице,

У тамнице на те вечне муке, На те муке до појас у воду,

И у воду теје љуте змије Љуте змије гризев, пијавице пијев. Легаја је за годину дана,

Таг га њега мајка је разбрала, Те отиде у Босама града,

Џа се моли Туркем босамлијам: „Имала сам једног мидог сина, По имену ајдук Јеремију,

Па га чујем на ваше је руке Водете ме на тамне тамнице,

Да га видим у који је живот,“ Водише гу на тамне тамнице, На тамнице, на тамни прозори. Одма, мајка сина, је видела,

Па говори таја стара мајка: „Жив ли ми си синко Јеремијо ;“ „„Њив сам, мајко, али у лош живот, На те муке до појас у воду,

А у воду теје љуте змије,