Godišnjica Nikole Čupića

БЕЛЕШКЕ И БЕЛЕШЧИЦЕ 285

силно пострадао. На једном месту на црној основи био је белом бојом написан дугачак запис, ади се он готово са свим истро од влаге и од леђа многих богомољаца. Ну по облику слова Бао да није био старији од ХУ века. Св. Јанићије био је сувременик деспота Ђурђа Бранковића. Али он није био сахрањен у овим стенама; његове мошти деже не далеко од црноречког манастира у манастиру Девичком, који је подигао Ђурђе Бранковић на месту где је овај испосник отпочео свој богоугодни живот и где је, како предање казује, на чудан начин исцелио његову Ећер. У црноречкој цркви је ћивот с моштима, младића, Св. Петра Коришког, који је (канда, у време Душаново) живео Као испосник у горама близу Призрена. Кад се срушила црева, коју је он тамо био подигао, људи из села ЉБрњака у Колашину, „принадлежавице вљ роду Досачи,“ пренесу његове мошти у суседну њихову селу цркву Ов. Аранђела, коју је био подигао Св. Јанићије, и ту их подоже. У ћивоту се чувала и књига, коју је Св. Петар Коришки, како причају, вазда носио са собом. Књига је — вели Гиљфердинг — до прошле године била још цела; али кад сам ја дошао, није је већ више било. У манастиру је у време Гиљфердингово био само један становник, старац поп Стеван. О већим празницима он је тамо у цркви служио, и тада су тамо долазили људи из удаљених седа, за то што нигде у окодини није било друге цркве. „А кад он јадник умре, да ли ће се наћи во, ко ће се драговољно настанити у тој глуши, у тој мемљивој пећини, усред дивљих Арнаута'“- Осим руских литургисњих књига, које су жестоко пострадале од влаге, у црЕви лежи још триестак рукописа, које су такође обузеди трудеж и мишеви.