Godišnjica Nikole Čupića

100 ДР ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ У СРБИЈИ ПО У Софији

Милина бејаше, баш и у овој ситној ствари, слушати човека светлога ума и потпунога познавања предмета о ком говори. Речи г. Јагића слушане су као што се слушају предавања с катедре уваженог професора, и о њима се п после мислило и товорило међу софиским књижевницима.

Изишавтши од г. Министра, путници су разгледали лепе нове зграде: Државну штампарију, Скупштину, Вишу Школу, и, најпосле, стару већ трошну цркву Свету Софију, У коју је забрањено улазити због велике трошности њезине зграде. При свем том вера гони свет да к њој прилази, да пали свеће, и да се Богу моли. Зато путници код те цркве нађоше доста жена и девојака, од којих неке у једном параклису пале свеће и моле се Богу, а неке седе у хладу око цркве и тихо се разговарају. Ту међу богомољкама бејаше и једна Туркиња. Та женска глава носи одело као Туркиња, моли сеу цркви као Хришћанка, а говори као Српкиња, и за своју мајку вели. да је била Лауџрка!

Тај дан у вече гости су били на чају у професора Д-ра Ивана Шишманова, где бејаше више људи од школе и од науке. Између других, ту се познаше са г. Иваном Вазовим, песником, који у недељу, 24 септембра, слави 25 година свога КњЊИжевнога рада. Поред господе, ту бејаше и 5—6 госпођа и госпођица, све лепотица да се не зна која је од које лепша. Али као да међу свима прво место припадаше младој, образованој, лепој госпођи, удовици погинулога Министра Белчева.

Пошто је тоспођа Шишмановица Рускиња, кћи недавно преминулога професора Дратоманова: то је тога вечера редовни језик био руски; али се овде