Godišnjica Nikole Čupića

ДР ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ У СРБИЈИ И У СОФИЈИ 101

онде могао чути и говор француски, немачки, бугареки, и српски.

У повратку с чаја г. Љ. Стојановић бејаше нешто суморан, невесео, готово мало и срдит. На питање што му је, одговори:

— Ја морам изгрдити ове своје софиске познанике !

— Зашто, Љубо '

— Ево зашто. Они мени узели говорити како су Српкиње лепе, како лепоти њиховој нема равне, и шта ја још знам. Чак ми, божем, завиде, за тај дар, који је природа дала мојим земљакињама. СОлушајући те речи, и верујући да су искрене, ја се већ бејах понео... А ето вечерас ја се уверих да у њих има лепотица које могу просто занети |... А, то није било лепо од њих.!....

Да не би дошло до еукоба између пријатеља, два старија путника ову срџбу млађега другара свога некако сприопштише Бугарима, па су је, јамачно, сазнале п лепе Бугарке. Надамо се да се нису ердиле на г. Стојановића !

Преноћивши у Госттоници Љулгарији, и одморивши ве лепо, путници су други дан, 15 септембра, заједно са софиским познаницима, отишли у Цркву Светога Краља Српског Милутина, те видели мошти најдарежљивијега владаоца из дома Неманића.

Ово је данас Софији Саборна Црква. По облику онаква је -као пи Нишка нова црква, само је од ове мања и нижа, али је богатија накитом и украсима.

Мошти Светога Краља леже у дрвеном ћивоту, који је намештен попречке пред Богородичином иконом, с леве стране двери. Верни, који желе да им се ћивот отвори, целивају Светитеља у руку, коју покрива шупља сребрна рукавица, прошупљена да