Godišnjica Nikole Čupića

ДР ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ У СРБИЈИ И у софији 105

Од Бојанске цркве диван је поглед на Софију, и на све Поље Софиско. Гледећи одатле, човек се мора ес чуђењем да пита: рашта основатељи Софије њу не помакоше ни ближе Витоши, нити онамо ближе селу Драгољевцима, него је закопаше баш онде на средини поља' Мањ ако ту није пресудио главни пут који је, у сва времена, од Цариграда к Београду дерао тим правцем !!

С Бојане се гости вратише у Софију већ у сутон. Том приликом, видеше грчку цркву, и цркву протестанеку, а и споменик који је дигнут у славу Руском Цару Александру П-ом.

То вече, у гостионици Љулгарији, бејаше у част гостима (банкет, на ком је било око 40 званица. Предеседавао је Министар просвете, г. К. Величков, имајући до себе десно г. Јагића а лево г. Милићевића. Све званице бејаху људи од науке и од књиге, а припадаху свим политичким странкама Бугареким.

Прву здравицу диже г. Министар Величков у здравље гостима г.г. Јагићу, Милићевићу, и Стојановићу. Лепом, измереном, п врло вешто сређеном беседом, он ређаше заслуге које је који од њих стекао на пољу науке, пи изражаваше голему радост што „такива гости“ данас види међу софиском интелигенцијом. Г. Величков је човек млад; судећи му по лицу, он још није прешао 45 година; средњега је раста, смеђе косе, блага лица, очију живих, али здравља не баш са свим крепка.

Његов је глас тих, а говор му је лаган и изразан тако да су његову здравицу могли разумети и они Срби који никад пре нису чули Бугарске беседе.