Godišnjica Nikole Čupića
НАСТАВНИЦИ У БОГОСЛОВИЈИ 99
писати читава књига о његовој чистоти и уредности, која је некад прелазила већ у педантерију.
Једном у цркви, на литургији, ја сам читао Стојковићев Нови Завет. ИМ ако сам био на левој страни, и још дубоко међу ђацима, он ме је чак иза десне певнице спазио па, прошавши кроз олтар, узва ме на северна врата. Видевши какву књигу читам, само рече да дођем к њему после цркве.
Кад сам му отишао, рече ми да не треба читати књиге онда кад је време молити се Богу! И још додаде да би ме каштиговао да ми је у рукама "била која друга књига!
Сазнавши, том приликом, да ја радо читам књиге, понуди ми из своје библиотеке најпре Рајићев Пветник, па ми је, после, давао и других књига. Из његове библиотеке ја сам најпре прочитао књиге Доситијеве !
Знао је да сам добар ђак у школи, а овим узимањем и враћањем књига ми смо се чешће сретали, и тако смо се нешто мало приближили један другому, те смо се могли ематрати бар као неки Олижи познаници.
Једном на часу певања упита он мене: где ми је Пјеније (нарочита књига за певање) ' даборавио сам да донесем, одговорих ја.
— Ваљда је остало у Рипњу, додаде он некако подругљиво, као што је имао ружан обичај.
Молим вас, Господине, Рипањ није крив што сам ја своју књигу заборавио! рекох ја тако опоро, да се ђаци згледаше, а он само рече:
— Добро, добро; седи!
После ме је звао у своју собу и прекорео за ту опоритост.