Godišnjica Nikole Čupića

40 | из СВОЈИХ УСПОМЕНА Доцније, већ последње године мога школовања, када сам се ја често разболевао, једном ми се досади лежати у болници па, онако слаб, изиђем и дођем на час, ма да лекције тога часа нисам имао ни преписане. А како нисам одавно био говорио, Симеоновић ме прозва да говорим.

— Господине, рекох ја: — немам преписане ове лекције, него нека говори Милија Симић пре мене, па ћу после њега ја казати целу лекцију!

Он ме само добро погледа и, не рекавши ништа, прозва Милију. Овај уста, прекриви главу на једно раме, и изговори задатак од речи до речи. Он је свакад тако тачно учио на памет не изостављајући, што оно веле, на криво глагоље !

Кад Симић евртши, ја устадох.

— Шта ћеш ти; упита професор.

— Да говорим лекцију !

Он само слеже раменима.

Ја изговорих све баш као и Милија. Симеоновић се нешто промени у лицу, записа што записа, па рече:

— После часа, дођи к мени!

Одох, и чим уђох к њему у собу, он рашири своје снажне руке и викну:

— Кумим те Богом, дијете, зашто ти тераш комедију са мном ;

Ја се препадох и збуних.

— Како можеш да кажеш, продужава он: — немам ни преписано, а онако све знаш на памет;

Муцајући и, готово кроз плач, ја му узех кавивати да ја могу запамтити оно што би ми се само једном прочитало, да ја, међу друговима, у опкладу, читам Оче наш натрашке, почињући од речи: 2укаваго от нас избави, п још што шта друго.