Godišnjica Nikole Čupića

46 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

би најпосле изишло из наше препирке, да он брзо не измаче из наше средине....

Разред, у ком сам се налазио ја, био је пзишао на глас са неколико врло добрих ђака, ап с неколико јунака и убојица. Догађало се, ваља казати право, да се у нас некад на самом часу професор и који ђак нешто споречкају, па чак и до песница дође; а некад, Богме, професору и камилавка елети с главе. Колико то, после, стане тога ђака — јунака, не питајте, тек за онај мах он је витез у дружини, кога обасипљу симпатије са свих страна.....

Мој друг по разреду, Вићентије Димитријевић. из Јежевице, детић бистар, окретан и по нарави врло весео, умео је устима својима свирати какву год хоћете арију. Илија Хранисављевић пак, данас овако крупан човек, онда бејаше мален и журав дечко, али весео и с гласом врло крупним.

Једном после подне, све ми се чини у Чисту Среду, кад Црква наређује пост и молитву, моји другови дошли у школу пре 2 сата па, да не би дангубили, не нађу ништа друго да раде, него се ухвате у коло да играју! Вићентије седне на клупу, а другар наш Живко Илић (у шали смо га звали Живко Паралажа) намести се на скамију иза њега претуривши му своју ногу преко рамена. Вића узме у руке Живкову ногу као караблице, и станеу њу прстима божем ударати, а устима извијати такт за пгру. Ђаци се похватају, коло се заталаса око скамија, Хранисављевић, крупним својим гласом, стане одушевљавати играче разним колским бројеницама. Зажмуривши мало на оба ока, у заносу од игре, мотрећи само ухом на бат играчких нога, Илија угоди :