Godišnjica Nikole Čupića

МИТРОПОЛИТОВ ТЊЕВ 41

„Хопа, цупа, чизме моје! Још код куће имам двоје. А. ни једне нису моје!...<

На један мах школска се врата широм отворе, пи у школу груне са својом сребрном палицом у руци главом Митрополит Петар. Његове се очи уставе на коловођи који тако броји поскочице, и на њега он излије сав гњев свој. Веселога Илију обори онде на патос, и одадере неколико пута. На друге се ђаке извиче и испраска, па онда као холуја одлети у другу школу.

Међу тим стиже на час и наш професор Теодосије Мраовић, за којим дођох и ја, који сам се био задржао у професора Симеоновића. Баш кад Мраовић и ја уђосмо у ходник пред школом, Митрополит изиђе из нашега разреда, прође мимо нас, и оде у другу школу, и не опавивши нае.

У школи сви моји другови беху престрављени. Шапутом ми казаше све што је било, и како је Митрополит у љутини рекао: да ће овако немирне ђаке растерати, и да ће школу њину, на бруку њихову, вапечатити !..

Тај дан о вечерњи, као и сваки други дан, требало је да три ђака, три чредника (како су се онда звали), иду у салу на вечерњу, то јест, да иду у једну Митрополитову собу, где се редовно држала вечерња и јутрења у /осподинову прпсуству. Ту чреду обично су држала три ђака: један четвртак, један трећак, и један вторак. Прва двојица су певали што је за певање, а трећи је читао што је имало да се чита. Тога дана чреда је бпла из мога разреда неком Николи Урошевићу који, заплашен оним што се догодило у школи, не смеде ићи на своју чреду, него замоли мене да га заменим. Ја сам