Godišnjica Nikole Čupića
48 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА
с њим лепо живео, па му не могох одрећи, него пристах, поако се нисам епремао за чреду. Уз гред да поменем да је вечерња и јутрења прве недеље Часнога поста мало заплетенија него што је у обичне дане.
Вечерња у сали сврши се. Свештеник, наш професор 'Берасим, и нас тројица ђака пољубисмо Митрополита у руку, и пођосмо. Док тек он, својим крупним гласом, проговори:
— Ти мали из Рипња, остани!..
Ја претрнух. Ђерасим и два моја друга одоше.
Митрополит седе и, доста благо, упита:
— Кажи ти мени, ко је данас гудио у школи; ко је играо у школи данас '
— Господине!... узех ја тепати: — нисам био онда у школи, и нисам ништа ни чуо ни видео....
— Да где си био:
— Био сам у Господина Симеоновића..
— Одлази! рече он са свим другим тоном.
Други дан, на јутрењи, иђаше све добро: читало се и певало чему је кад ред. Митрополит је иза наших леђа лагано ходао. Ми смо чули како свила на њем шушти, како му у руци бројанице цакћу, и како се он по малко прокашљује.
Почесмо први час.
На том часу треба да се певају стихови:
Стопи моја направи по словеси твојему, и да. не обладајет мноју всјакоје безаконије !