Godišnjica Nikole Čupića

48 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

с њим лепо живео, па му не могох одрећи, него пристах, поако се нисам епремао за чреду. Уз гред да поменем да је вечерња и јутрења прве недеље Часнога поста мало заплетенија него што је у обичне дане.

Вечерња у сали сврши се. Свештеник, наш професор 'Берасим, и нас тројица ђака пољубисмо Митрополита у руку, и пођосмо. Док тек он, својим крупним гласом, проговори:

— Ти мали из Рипња, остани!..

Ја претрнух. Ђерасим и два моја друга одоше.

Митрополит седе и, доста благо, упита:

— Кажи ти мени, ко је данас гудио у школи; ко је играо у школи данас '

— Господине!... узех ја тепати: — нисам био онда у школи, и нисам ништа ни чуо ни видео....

— Да где си био:

— Био сам у Господина Симеоновића..

— Одлази! рече он са свим другим тоном.

Други дан, на јутрењи, иђаше све добро: читало се и певало чему је кад ред. Митрополит је иза наших леђа лагано ходао. Ми смо чули како свила на њем шушти, како му у руци бројанице цакћу, и како се он по малко прокашљује.

Почесмо први час.

На том часу треба да се певају стихови:

Стопи моја направи по словеси твојему, и да. не обладајет мноју всјакоје безаконије !