Godišnjica Nikole Čupića

60 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

из Кожетина, и Зарија Поповић из Кремана; ау црквеном певању били су најбољи: Илија Хранисављевић, Коста Поповић, и Стеван Маленовић.

Кад је Хранисављевић једном, на обденију, у очи Св. Аранђела, певао у Београдској Цркви, све што се у цркви десило задивило се је необичном гласу, и милом таласању његовом. Сутра дан певца је звао на ручак и лепо га обдарио Коста Бранковић, Ректор ондашњег Лицеума.

Најтеже су се учили, и једва прелазили из разреда у разред: неки Радоје Дељић, Никодим Дамњановић, и Веселин Протић.

Најснажнији телом, највиши етасом, најчувенији рвач, скакач, и бацач камена бејаше Васа Стевановић из Субјелског засеока Тубића, у Ужичкој. У школи, на часовима, Васа је био мученик, а на Калемегдану, пред Србима, Турцима, и пред сваком вером која би хтела с њим се мерити, Васа је бпо витез. Њега смо баш зато сви волели.

Живећи заједно, ђаци су могли врло брзо, што оно реку, за тренут ока, одушевити се каквом мишљу добром или и недобром. Није требало више него да се насмеје један, па да у кикот прену сви; или да се наљути један, па да повичу сви као из једнога грла.

Једнога дана, за време ручка, дође к нама у трпезарију млади професор Димитрије Нешић, јамачно ради реда. Ходајући врло уозбиљено горе доле међу нашим столовима за којима емо ми седели и ручали, он не хоћаше ни толико се спустити да ма коме једну реч проговори. Човек малена раста, сува, готово чађава лица, а тако напућен, он само изазиваше пакосно подмигивање у несташних младића. Ђаци су, међу тим, ручали, виљушке и но-