Godišnjica Nikole Čupića

ЂАЦИ, ДРУГОВИ МОЈИ 61

жеви давали су од себе неки звек, а и младићи су међу собом жуборили. У један мах Нешић се окрете цензору Борђу Гуску, и важно му рече:

— Цензор! Замети ко шуми!

(ва неспретна реченица, удружена с његовим тоном п држањем, прекиде обично ћутање, и трпезарија се затресе од омировског емеја'!....

Никад нам више тај Господин није дошао у трпезарију !

Други пут, опет о ручку, један друг наш викну да је у тарани, која нам је донесена за јело, нашао мишјак, и свој тањир изручи код стуба који држи таван трпезарији. На то ђаци сви пођипаше, еручише сваки своју тарану уз тај стуб, те се начини велика гомила таране, а они, сваки свој хлеб под пазуху, па одоше у своје содбе....

Да поменем још нешто. Ми ђаци из сва четири разреда, пратили смо неке покојнике који су то по оцени наше школске власти заслужили.

Тако смо, 9 новембра 1847, испратили покојног Јоакима Вујића, славено-српског литератора, који је умрђо у једној општинској кућици више Читаонице Београдске. У цркви, на опелу, говорио му је беседу Архимандрит Гаврило Поповић.

Јануара 1, године 15945, испратили емо Симу Милутиновића, песника. Њему је на опелу био Митрополит Петар, а беседу му је говорио вероучитељ Лицеума, Сава Јовшић.'

' Сви професори Богословије хранили су се заједнички. Око стола послуживао их је неки Аврам Рачић, ђак. Испративши Симу Милутиновића, они су се у вече, о вечери, разговарали о њему. Неки су га хвалили, а Јовшић, који му је говорио беседу, рекао је: