Godišnjica Nikole Čupića

88 | ГОДИШЊИЦА

се пред краљевима и банима похвалио да је „појунак. от татка“; а кад то чуо Вукашип: Лели, брате, не драго му падна, Рипнал јунак на нозе јуначки, Па извадил сабја от ножница И се пушчил Марка да го губит. Кога видел Марко Кралевиће, Оти татко му ће го загуби, Чест му сторил, не му се спротивил, Трешчил Марко пред него да бега И не кренал рака на татка си, дДа не земит клетвата от Бога.

И овде се Марко, поштујући родитеља, уклања испред њега, бежи у цркву, где га избавља Св. Аранђел, кога Вукашин на вратима обрани; анђео хвали Марка, а проклиње Вукашина.

Поред свега непријатељства и гоњења Вукашиновог, сину Марку пада у део да освети смрт свога оца. О томе нам казују Вукове песме 56. и 57. „Марко познаје очину сабљу.“ Пошто Мустаф-ага исприча Марку како је дошао до сабље Вукашинове, кога је рањена погубио на Марицп, Марко, жалећи за оцем, вели Мустаф-аги: „Зашто, Турес, да од Бога нађеш ! Нијеси му ране извидао7

Данас бих ти дао агалуке

Код нашега цара честитога.“

И Марко извртшује крвну освету — убија Мустаф-агу. Варијанте овог мотива имамо и из Хрватске и Далмације, а у збирци Масе Нгу. Ц, 4., 5, и 6. Одметништво Вукашиново од законитог цара Уроша дало је материјала народном предању и појезији да у гњеву и јадиковању за пропалом царевином, излије најјачу оптужбу и проклество на Вукашина, као на »отмичарл круне и царства,“ па да га окриви чак и као „убицу“ цара Уроша, ма да се по историји зна да је Урот умро природном смрћу после Вукашинове погибије. И, докле народно предање осуђује Вукашина, дотле Марка уздиже п хвали као заштитника „нејакога цара,“ као браниоца правде и законитости. Супротновт у карактерима између оца и сина врло _ је видно обележена у народном предању и појезији. _