Građa za istoriju ustanka i ratova 1875.—1878. godine

38

управляй главну снагу. Пуковник Рајевски погибе још у самом пометку борбе. Његовом смрћу командованье се код Адровца поколеба и Турци Адровац заузеше. Центар и лево крило задржаше своје положаје. У 2 часа по подне ђенерал Черњајев, из бојазни да Турци не нападну Алексинац, наредио je, да се тешки топови, који су тамо били, пренесу на Делиград. Најзад и он je сам тамо прешао и заузео ове положаје : утврђени Делиград, наоружан топовима из Алексинца, где бејаше довољно посаде, образоваше лево крило Черњајевљевог положаја, а у исто доба за одбрану моравске долине, остала војска стајаше на угодним положајима на линији Ђунис, Каоник, Велики Шиљеговац и Вукоша, те je тако веза са Крушевцем осигурана. Писац je сада на овоме месту изнео историју Делиграда, његову важност и улогу у првоме устанку противу Турака 1806.—1813. године. У последшем рату Делиград je још боље утврђен, на њему je било подигнуто 18 батерија са шездесет топова. После битке 20. августа, услед напред поменутих положаја, које Срби -поседоше, сташе Турака било je несравшено горе, него што бејаше пре ове битке. Они бејаху уклештени међу српским утврђеним положајима код Алексинца, на Делиграду, на Ђуниским висовима и Шиљеговцу, куда je одмах после битке 20. августа упућен корпус пуковника Хорватовића. Срби су сада загрожавали боку и позадини турске војске, која имађаше једиви пут оступање на Суповац. У даљим борбама од 25. до 31. августа, као и 1. септембра, Турци пробаху на разним местима да пробију српску одбранбену линију, но свуда бејаху одбивени. Сваким даном сташе зараћених страна мешало се у корист Срба, и нема сумше да би Турци били одбијени у кратком времену са висова на левој обали Мораве, са истом онаквом жестином, као што су одбивени од Алексинца. Али, баш у то доба, Турци предлажу да се престане војним операцијама за 10 дана. Ова обустава непријатељства била je непогодна за српску војску. Као доказ противности томе код српске војске и духа који je у шој тада владао, служи што je она 4. септембра прогласила кнеза Милана за краља српског, а то je био и најбољи одговор Турцима, на недостојне услове мира, који