Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

т. СТЕЈИЋ О ВУБОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА - 4

ник, мужеложнив, проповједник, четверовласник, лицемјер, прељуба, жртва, добродјетељ, ревност, ијскуство, жртвовати, облатодатити, ревновати. Подљ 3) каже: „има 47 ријечи, које су од Славенскијех,“ и међу. тима налазе се: нелицемјеран, неблагодаран, пријатан, сујетан, сунашљедник, неуздржник, љубазница, лицемјерје, сујевјерје, искушење, 01вривење, сазидање, уздржање, савршенство, сврушен, прицијепити, посредник. А подђ 4) наводи: „има ријечи 84, којијех нијесам чуо у народу да се говоре, него сам их ја начинио,“ па пошто ве и те рђчи све редомљ, као и оне подљ 2) и 8), изложао, каже: „највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, само кад би му затребале; а може бити да их и говоре.“

Давле Г. Вукђ има у овомђ свомљ преводу „Новога Завђта,“ око ковга се „трудио да буде што је могуће више и нашијем чистијем народнијем језиком,“ осимљ онвг „Турскијех ријечи,“ и славенски, и славенски посрблбнљ и наминђнљ рћин. Друголчће, Богђ ме! 16 могло ни бити. Ни „овако дјело,“ као што в Новнш Завђтђ, нје се друголч1е мотло на србски езвЕљ, „којијем се сад почиње писати,“ превести, него помоћу оваковљу рђии! И зато, што е Т. Вувљ овде употребло и славенски и одђ славенски посрблћив и начинђив. рбчин, нивданљ „паметан човјек“ неће рећи, да е онљ тимђљ нашљ „народним езмкљ кварјо.“ МЕ Земо свагда знали, да у нашемљ „народномђ езнку нема свио ош реши, ков треба и мора да има, да, бер нБимљ све оно могли казати, што 'емо нашимђ читателљима наумили и предузели казати, па зато "смо „свагда изђ нужде, као и [. Вувљ садђ, такове потребне, у народномљ нашемђ езнку неналазеће се рфчи узимали и правили, н при томљ смо меелили и држали, да чинимо само што 6 добро и што треба.

Г. Вувљ е досадљ врло строго, да не рекнемљ више, о нама судло, држећи се млого онога свогљ] давнашифгђ правила: „шиши као што говоришљ !“ Онљ в, ево, садђ и сазљ искусјо, да 6 то лакше бело рећи него учинити. Кадљ ме небег имали и друго и вљеше што написати него само што обично говоримо, онда бе се ковкако могло одљ насђ искати, да то правило не преступамо. Али овако, како ствар за садљ у нас стом, гди сирфчђ благо „народнога говора“ не стиже за „потребе кнљижевности,“ морамо мр 1оштђ, као и досад, мало другонч1в писати него како се у „народу говори,“ одљ прилике и односително овако као што в Г. Вукђљ ован свод преводљ „Новога Завђта“ написао.

— Г. Вук е напискусији нашљ филологљ; ово нђрово првенство србсвога филолога или евнкословца нико му, надамђ се, неће одрећи. Али управо зато, што в онљ, као такавђ, готово све силе свога разума и савђ жарђ свов лобави на нашљ „народни. езбшљ“ обрато и наврато, морало се учинити, да иђговљ судљ о нама, кон Јемо досадљ србски писали, и о нашемљ кнрижевномљ вашу често врло строг, а кад што и до саме неправде претеранљ излази. Оно нђгово правило: „пиши као што говориш,“ је кодђ ићга могло при самон ортографћи остати, нето се морало протетнути да и за взниљ важи. И зато у иђгоВвБМЉ очима и предљ нђговммђ судомђ је досадљ нивданљ србеки списателњ „нашимљ народним езномљ“ писао, зашто 6 сваки сђо „народивмљ рђфчима,“ Бао што е и морао, и такове рфчи „мђшао,“ ков у народу, разумева се простомђ, не говоре, а поред тога 1оштђ и погдикон пе-