Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

74. Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

Рродљ тако саставлло, као што е мнело да му га, као кнљижевнику, саставити треба, премда в знао, да га онако може бити нико у простомљ народу небм умео изговорити. Ша тоштђ ако е кон нашљ списа6 телђ, по нејсрећи својој, кото уславенску“ рфчђ без праве нужде „ва= држао,“ понеку такову незгодно »посрбо,“ тдикојо нескладно самљђ „начинјо,“ или, 1оштђ горе, ако е тди написао „промћпути“ место промћнити, „живу“ мфсто живе, уписалоћи“ мфсто пишући, или _частњ“ за честе, и „честБ“ за частђ и т. д. онда већђ онакавђ злосрећнивљ кодђ нђфга не само што в пука незналица него е јоштђ и еданљ одљ он злотвора бмо, кои 'су досадљ србски езнељ немилице -кварили,“ и Бон 'су учинили, да Сремци, Банаћани и Бачвани већђ и не уму више добро, или баремљ онако као нђина браћа у — Ресави србски говорити. Овако зборећи л не меслимђ правдати ничје, па ни свов собствене погрђтке; да, 1оштђ више, п самљ налазимљ, да онакш ЕЗБЕЉ, каБвЕН јесмо читали, на пр. у последнвимђ кнљигама Т. Вуића, М. Видаковића, или у ковкаквимљ кнљижевнмимљ саставцима понеки наши недозрелвг или неученм лодји заиста свакзћ, па и наПстрожш укорђ заслужув. Али казивати, да е па пр. „Јосите! напвише кварјо и покварјо нашљ езвељ, па и довђка трубити, да у србскомљ народу нема више до дигло 6дногљ списатедл, кон уме србски писати, а сви остали готово да су се у нашемљ кнљижеству нашли, да само србске езмЕљ „Аваре,“ то 6, што ми се чини да в претерано, (да овде више не рекнемљ).

Ево си ономадне казао, да не'ма нигди у нашимђ кнригама нашега чистог „народногљ езмка;“ него да оваћ треба тражити у народу и кодљ — Г. Вука,

дбила ! Рече: „у народу.“ То намђе иГ, Вукљ више пута казао,

ти ме 'смо свагда пре меелили,| да насђ онљ упућув на сав» нашљ драли народљ; али едва ове дана текљ докучисмо, да 6 тан нашљ народљ, кон добро србски товори, само тамо у Херцеговини, и по томе да намљ се овога осталогђ нашегљ народа клонити треба, кон живи у Срему, у Бачкоћ, у Банату, а п овде у Срб, ерђ в у ове землћ — по рбчима ГР. Даничића, кон ве, чини ми се, Ајбег ево Г. Вука — „ударила тобоења цивилизација и назовипросвјета,“ те су свуда туда „књижевници мудрим својијем варварством“ покварили народђ „под капом и његов људски (!) језик.“ Валимо те, Боже, шта 1оштђ неће „кнрижевници“ за своло врсту, за „кнљижевнике,“ рећи! Кадљ бег то доиста тако бвло, онда 66 се слободно могло казати: ево у нас покора прије нечувенога у свијету!“ Него в и менџ мало знано, гди до 1оче не, што 'но веле, ни одљ лека кнљижевника бегло, и гди се зато опетљ Ботђ зна одђ Кадђ, као и данасљ, говоршло: на темђ путу, на овемљ месту, обува опанце, изишо изљ шанацљ, стон на капио, пскамљ да ми дашљ, Сосћ меномљ, ударили на Турце и т.д. Памну оном крало една знатна частв нашега народа живи!

„Коде ТГ. Вука!“ Шризнасмљ, и сђ великомљћ радосћу признавиљћ, да в у кнљигама Г. Вука ЕЗБЕЉ прављи и правилиљи нашљ „народни взвљ.“ Али ево намљ ован нћговљ преводљ „Новога Завђта“ показув, Колико 6 онђ у нфму могао и „чисти говорник“ нашљ езмкљ остати! Да се јоштђ 'оће Г, Вувљ одважити, да намљ на „народи нашљђ езвевљ“

ал

упионви виа —>