Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

478 Ј. СТЕЈИЋ 0 ВУБОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

умложавалоћи блато свон езмка' у рфчима и изразима, у исто време прибавлили 'су како вдномљ тако и другомђ и ову правилностђ, углађеностђ и слиноств, којомђ се данасђ дично и поносито одликуло. Кодђ Русса, као Славлна, кнљижевници, дижући своћп „народни 6знЕље на достоннство писмености и внљижевности, овамо узимао потребне имђ п нуш'не рфчи, кон в ован лишенђ, изљ старога „славенскогљ“ взвка, (Као што су такове рфчи Французи, као народљ романсваћ, узимали, изђ латинскога), а онамо све остало, за што доволљне грађе у овомђ „народномђљ езмву“ могу наћи, одђ ове правилно управе“ нове рфчи, давазоћи поредђ тога на тал начинљ постајоћемљ „ЕнБижевномђ езмку“ и вепшу правилносте и углађеностђ по духу русскога народногљ говора и изображеногђ вкуса и ума. Наппосле кодђ Мађара, не ствара ли редљ учене лодши, а понанвише и понаПболћ оно нино учено дружтво, ков у Шешти онако похвално постои, „енвижевин!“ маџарскћ ЕЗМЕЉ, дотерузгоћи га по свопствама народногђ езнка и разширулоћи га нужднвмљ рђчима, ков или, као Нф%мци, ОДЂ народнога говора „прави“ или изђ таме заборавности на видило вади.

Тако 'су се исто и наши србски внљижевници и списателђи прве онап нашљ беземртими кнљижевнни предводителљ Доситет, а за нљИимЂ и сви остали до данасђ, — видивши и осетивши, шта пл колико нашемљ „народном,“ иначе лбпомђ и благогласномљ езнку недостав, свонски, но наравно оннмљ силама, ког 'су имђ наравђ и прилике дали, старали и трудили, да му то све прибаве, па да га и „нљижевнвмљ 'вЗЕОМЂ“ начине, онако, као што таковми свол имао л други честити народи и као што га н ме имати можемо п морамо. Потребне сирђчђ и нуждне рбчи, кош и какве у нашемљ „народномђ езнку“ нје бвло, они или 'су узимали, — исто тако као и гос. Вукђ —- изђ натцега старогљ (прквено-славенскогђ) езвтка, или ссу сами „правили,“ па (а оне или тако како "су се у овомђ нашле или пошто су 11 наппре „посрбили,“ а ове као „мачинбне“ сљ „рфђчима народним мђшали,“ п то не само са сасвимљ обичимма него и сљ онмма, ков ве народљ здраво бмо позаборавлло и ков су они у нфму потражили и опетђ у „ЕНБИ жевини,“ дакле и у „народнит“ нашљ езмкљ увели. Да свак одђ нБи нзе у овомљ овако важномђљ и тешкомљ послу пожелане, а ни г. Вука, среће и вћштине имао, то се само по себи разумева, а нје никакво н чудо, кадђ се поммсли, како 'су млоги, особито у прва времена, по нужди нашол, слабо за то приправлђни бели, ај покрап тога Јоштђ п да св сви текљ за трве работнике узети морало. У исто време они су радили и око' „кнљижевне углађености“ нашега езмка, наравно све према степену и свопству нине собствене образованости и према предметима, ков 'су кибижевно могли и умели израђивати у краткомђ овомљ времену и при овакимђ нашимљ незгоднемћ грађанскимђ и државиммљ обстонтелствама. Алп, 1оште еданпутђ, ован се и ова посао те ни кодљ други народа' друголчјае, нје млого болћ и уредше радјо, нити е „нашљ покорђ“ единнш, илш као што г. Вукљ на едномљ мћету вели, „прије нечувен на овом свијету.“ Млоги јесу у Француза' ковшта и ковкако радили на нђиномђљ езбну; али се само сђ нђима и после ни могао родити и начинити Расинђ, Паскалљ, Фенелонљ, Корнелђ, Молјерђ, па и поредљ свио овм славним евзмкоградителл' 1оштђ се морала и французска ака-