Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

Т. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОТА ЗАВЕТА 477

кнрижевника видно се животљ овога реда србски полвлов и разваи ; а како се онђ И колико тако полвлтв и развјн, то намђ наше почетно, дакле мало и нелко 1оште кнљижество показув. Лћпа е сваколко зора нашега книжества: али е тоштђ далеко слино нђтово подне! Џа колико фоштђ има наука, у коима наши учени лоди нису до данасђ као србски списателви свов силе покушали! Колико дакле мора бвти предмета' и идеа), ков 1оштђ нису нашимљ езнкомђ никако назване и изражене !! Утрине е п пустаре тоштђ млого у области наше кнљижевности, ин оно мало, што ве ту урађено, тоштђ 6 ново и слајбачко, и што в већљ ро- 12 дило, трвњиј в текљ родљ донело. Та и шта е ово мало, и то одђ веће части ненки 1оштђ посленика у оволикоћ огромности за ово кратко време и при овакимљ нашимљ тешвимљ народнемђ околностима могло урадити и начинити!! Тако дакле према овоме стони стварђ и сљ нашимљ 6367 ЕОМЂ: докле намђ ве ово наше почетно кнљижество дошло, дотле 6 дотерано и своћство кнђижевности нашега „народног езнка.“ —

Народ» намљ 6, као што видимо, у првомљ своме развитку; у овомљ 6, као што в наравно, и „кнљижевностр нашега „народног ваљка: “ тоште дакле треба око: те свонски радити. Но можешљ ме, али заиста. одђ безпослице, запвтати: „чи ће поглавито и унапредакљ посао бвти, да се нашђ „народини езмељ“ као што треба п „книжевинмиљ“ начини 2“ Одтоворђ ти ве: учене одати, ком се на списателљство дато, и кон 'су такође знатна част народа, ималоћи тал блатословенни задатакљ, да свонмђ умомљ, дакле напвећимљ и напблатороднимљ Болжлимљ даромљ, за народљ и у име народа ради.

И доиста, што се тодђ кодљ други народа, коп већљ изображенк! своП Енљижевими ЕЗБЕЉ имало, чинило, и што годђ кодђљ други народа, ЕОДЂ кон се нинљ народнеш езнкљ за кнљижеванљ изображава, чини, све то треба, све то мора и кодљ Србала да се чини и учини. Франпузски и нфмачкји взвиљ данасљ 'су као што треба и вкнђижевни езши. Али ко би данашињми французскли кнљижевнми езмкљ познао на пр. у книгама онога оштроумнотђљ ЉМонтенаг Или ко незна, колико в сирома и мучанђ нђмачеи кнђижевнни езмЕељ бно, да не идемљ далћ, него само мало пре Фридрита Великог или јоштђ и за нђгово времег Па ко в ове езшке овако. „дотерао,“ обогтато, оснажјо и угладјо 2 Заиста никој| друми, него редљ учене лодш : кнрижевника и списатели ! Ови 'су, кодђ 18 Француза, за предмете п идее, за ков у нљиномђ „народномљ езшку“ ије било рђин, едне, и то млоге и млоте рфчи узимали изђ латинскогљ езвтка, па 'су 11 наппре кроили и стварали по духу и форми говора народногђ, а друге 'су „правили“ одљ образователне грађе, коло ссу у ЖИвОМЂ „народномљ езнку“ налазили, па су после и ове, као и оне прве, „мћшали“ сљ „рфчима народнемљ,“ све тако докљ ни'су наппосле ован нљинљ „народини езвиљ“ према потребама писмености обогатили и тимђ га и „кнрижевнемњ“ начинили. А кодљ Нђмаца, кон в „нароНИ езвЕљ“ првобмтанљ, самоставанђ и врло образователанљ, они 'су за киљижевностђ потребне и нуждне, а дотле неималоће рђчи „правили“ Од доволвне грађе, козо 'су узимали изђ тога нбинотђ „народнотђ езвка,“ па сеу и сљ рфчима овога такође „мђшали,“ тако све докљ нису истоме „народномђљ езнку“ данашић богатство „кнљижевности“ стекли. Али тако они, пи Французски и Немачки, кнђижевници и списателљи,

Ја