Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

588 Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

свагда правилно и чисто србски писао; онђ намђ е сачино нову орто= графло, и написао намљ в и изјдао доста врло полезнт п важни ЕнБига, Богљ му за све то животђ и здравлћ, а народђ заслужену хвалу и славу дао! Али поредљ тога ОВОМЂ приликомђ „начинјо“ намђ е онђ доиста и неколико рЕчш, на пр. љубазни, љубазница (за досадашић „обезни и мобезница,“ ово мвгр одљ ллобови као народно „Побовникљ“), гостољубивост (ва досадашнћ „гостоллобћ,“ као „среброллобћ,“ врђ мвгр мнслимо да в „гостолобивостњ“ друго, а друго „тостолеобћ“), измишљач, карач, мјењач (за досадашнђ „мћнителњ“), слушач (ва досадашнћ „слушателђ“ и „слушаоцђ“), кушач (за досадашнћ „кушатедњ“ и „исвусителљ“), четвртник (за оно што не знамо шта с), дјевојаштво (ва досадашнђ „ДЕвство:“ у насђ одђ „дбва,“ у нђга одђ „дјевојка“), зборница, људоБрадица, посинаштво, мртвост (мвтелимђ за „мртвилој;“ како бнрсе „мртвостњ“ латински или нђмачки реклог), непоколебљив (за досадашнђ „непоколебимљ“), неродљив (2), празноговорљив (1), осјетљив (за „чуствителанђ“), распадљив. 1 се садђ тврдо надамљ, да ће г. Вукљ у свом РЕчНиИКљ, кон мбели по друм! путђ издати, ставити и ове нбтове, а и наше кнљижевне рфчи, 0 коима суди и судити може „да се ласно могу разумети“ и да добро узђ „народне рфчи“ пристало. Па просто му бвгло, нека и у овомђљ тражи заслуге и славе; али заслугу за све оне остале вепшенаведене рфчи нека онђ, као што в право и здраво, остави овима, кон 'су Ш пре и безљ нђга заиста начинили и у кнљижеванћ нашљ ЕЗНЕљ увели, те 'емо 11 мЕг сви други досадђ употребллавали, готово све тако као што 18 6 и г. Вукљ у овомђ свомљ преводу заедно сђ онммљ помлогимљ рфчима употребјо, ков нису ни НЂровђ творђ ни „народне,“ него управо „кнљижевне“ рђчи, и о конма онђ, као што 'смо ваше разу-

+ мели, ни спомена у свомљ предговору нје учинјо! „Што е право и

самомђљ 6 Богу мило.“

6) Сзвељ превода Новога Завфта г. Вука ест доиста србски взвтЕљ: но нарфчи е, тако самвмљ г. Вукомђ названога, „Ррцеговачкогљ.“ Н%му се мили овемо нарфчемљ писати, зато, што се „тако говори онђе, ђе се онљ родло.“ Шротивђ тога не'ма се шта, особито засадђ, рећи; а мило: 6 и мени свако нарфчје србскога езнка, па дакле мила и свака кнђига, бвгла она написана овммљ или онмиљ нарфчјемљ, само ако е овако правилно, по сволству „народнота езмка,“ написана, као што в г. Вукљ овап свон преводљ Новога Завћта написао. Али поредљ свега тога л, Од мов стране, меслимђљ и држимљ, да е ово друго наше нарђчје, ков в такође г. Вукљ „Сремскимљ“ назвао, лбише, благогласнје одљ тога Ерцеговачкогтђ и да ће се оно а не ово за езшкљ кнбижевности наше отети, и то одљ прилике изђ овм узрока :

а) „Сремско,“ или болђ рећи вишине народа србскогљ, нарфчје товори већа част нашега народа, а имено она, кол живи у србскомљ Килжеству, осимљ подрински краева изнадљ Лознице п поредђ овкг лежећегљ не пространогђ предфла све вљ Босанско-Ерцеговачко! граници:

после у Срему, кон е средоточини кран србеки земали: затимљ у Банату

и у Бачком, и наппосле далћ у Мађарскоћ, у Славоши, а иу Хрватскор пш овде и онде готово свуда, гди се нашинци, кон се Срблвима називало, налазе. Напправилнје и напчистте лак говори се овммљ нарђтемљ у Срби у посавскимђ и подупавекимљ красвима одљ Дрине до