Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ари Ба ви бе

РЕЦЕНСИЈА ГИ П ЕЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСПУМУ“ 107

ползуе п поучи; да намљ пороке сгнуси п омрази, а добродћтелђ услади и у нами о побуди. Но тко ово више потребуе, нежелп они, коп нису толико учени: младштви, женски подљ п прости наши лоди: обаче хотљеду ли ови славенску книгу п узети у руке, кадљђ ло не разумћвало > Нитда> — Е дакле таковнмђ начиномљ списателђ не получава намђренте свов, И онљ нимало пап весма мало кога са свопмљ списантемљ ползуе.

Та ово е наравно, да ме кадђ се сђ каковнмљ лицемљ п устменно разговарамо, морамо сљ нимљђ тако говорити, да оно насђ разумђ! тако вала да поступамо, н кадљ што пишемо. Мег треба да будемо блатодушни. по настоимо о ползн народа нашего, а не пристрастији, да се токмо покажемо нћкимћ, да мљт знамо славенски п вНсОКО писати, н да насђ само учени разумђвало! Перво е добродђтелв, п теплал Обо†своему роду, кол е человђколобпве Шерсљг доброгђ нашегљ Обрадовича ожив-= пивала, а второ е гордосте п суетно славоллобје. Тко не чита радо блаженогљ Доствеа нашегље п мало, п велико; п старо, п младо охотно п сљ услажденјемђ дЕла нђфгова чита, п ползуесе: понеже свакљ разумћ, што му се у книги нђговол каже. Хоти да овни Славнни мужљ нити е на ореографџо, нити на чуже рфчи позорђ давао: обаче треба знати, у бе е онђ време п писао, пма тому скоро 80. година: у каквомђ е дакле совершенству онда нашљ народђ п бно! —

#4 по моему разсужденћо за обшее добро нашего народа находимђ, да мг пишемо Сербскп, да насљ весђ народљ нашљђ разумћ ; а да нашљ старвш езвљ Славенскти, коп намђ вовђеш у церковивг книта, остае, оставимо за Богослове, п за нђка токмо на ученна и вЕеоки лица относетљасе дбла: да га ванрамо као нашљ Свишенини езвтељ, по дичимосе с нимљђ. као грецвг наши сљ Елнескимљ. Да е славенсе нашљ езвљ богато рбчивђ, пш прави= ленљу да е у изражентиш сладакљ, нфжанљ п силанђ, то е истина: и да мн из нфга, као пзђ источника лфиве рђчти узимали и наш Сербекти езБтвљ поправлати можемо, то намђ нитко не брани; не узимамо бо изљ чужегљ езвтка, но опетђ пзђ нашего: Но да мн внште на нђму за просвђшензе нашего народа пишемо, видимисе не разумно захтеванђе: нисмо маг турцве, да не можемо, и не смћмо на нашемђ езмку писати кните, но да се держимо другогљ езвка у тому, као онш што се Аравтускотђ держе, зато п есу онако просвфшцени! Лаобезнтш моп Читателш! за то што МЕТ ОТЂ славиновђ пропсходимо, нисмо више они, копсмо прје бвгли, но Серби: М6 имамо нашљ езвткљ, кон уничтожити не можемо, нитш се на ново у Олавлне претворити: а п за кол бмемо узрокљ то желилиг — Зашто се Талтани п Францози у Лалтнекји езвЕљ, изђ коего происходе, не повратђало 2 Не пмљ нужда, да то чине; они свопмљ езбкомљ говоре, на своему езнњу п книге пишу, пакљ добро: ено до каковато су совершенства дошли! — (ербски бралје мол Ллобезна! Сербскви пишимо, да насљ народљ нашљ разумфти и отђ насљ се што ползовати може. Обаче пробесћдити будемо мало по тому: како треба шп Сербски шишсати, да намљ тошљ каковеш славлнинљ не каже „ако темо писати Сербсеш, то можеду п наше бабе кните писати,“ ЛЕпу чест дае своему езшку! — Онље хотћо зарђ да рекне: ме можемо писати Сербски, но не треба онако да пишемо, као што и просте наше баке говоре: ил кажемљ, да не треба онако, но отовудђ не слфдуе, да морамо писати славенски: аки бн мн не имали езвељ нашљ Сербскти совершенти, нето као што бабе говоре;

–

ба.

166