Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

108 РЕЦЕНСИЈА 1 П ПО ЕЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСИУМУ“

1716

Лва

156

та не видимо ли, да сви народи имаду сво особитви и книжевнвш езбткљ, на копмђ кните пишу, ш КОН имђ се отђ Куинскогљ езшка мало разликуе: обаче сљ толико се разликуе, да та н простђ человђељ разумђти може; како не б0мо смо ин ма таковни имали — Него да пишемо Славенски! — Какотђе проствт нашљ земледфлецљ разумђти, какотђе женсеји полђ, и матере наше, кое перво оспованје вослитанји ДЕЦЕ свотол полажу = — Дакле нити вала да Славенски пишемо, будутђи да народљ обли, ови! древими езвкљ не разумћ! нити вали пуко просто писати, као што народђ п нанпростти говори; понеже у свавон провјиши друголчје говоре, слћдователно морали бб и списатели у свакому предћлу друголчје п книге птеати. Пакљ онда кадљ бр узео нашљ Сремацљ книгу, да чита, вонеу ерватскол ппсана, онљ би се смћио, понеже нфке рфчи, кошмљ се онђ нле навнкао, куртозно бво му у ушесвг звониле; а Ерватђ би се смћло ибму: као што ихљ доста пути и чуемо, гди се п устменно препиру и инате.

у Срему п Банату кадђ чуо, да кон пзђ Славоше и Ерватске; илш низђ Босне, п Ерцеговине, рекне „вЂра ти Божји гдје си бмо2 то нте абио отђ тебе! прће самђ м дђте мое шилло по тебе, п нтеси бБго дома: зарђ т6р не смбшњ мени доћти 2“ и проч: = Одма му кажу „овог ШПНЕЂ! како говори!“ — А не види да е то лћио речено, пдае свака ова рфчђ нфгова, управљ Славенска; судши можемо, да су у старо време наш: Серби тако п говорили. Засвфдочавало то п нђеји древији нТовш рукописи. ВЂра, где, прге, дђте, нђеси, ЛлЂђпо, не смђиљ и то У чему се ове рбчи разливуо 0Тљ (Славенски Ни у чемљ! А ме у овБг земли кажемо: вера, гди, предње, дете, ниси, депо, не смешљ. Ова е свака рфчђ отђ нашегљ старогљ езмка удалена.

Да е нашљ народђ Сербекли у саданље време у Срему, у Бачкоћ около Дунава, п у Банату кљ Тлеп, вдје се, као у цесарски держава, у напветвоћ масени находи; наппросвђшенти (штосе Сербовљ тиче) п нанучеши, то е пстина. Понеже у Сремски Карловце, У Новомсаду, а ну (омбору, давно вет школе, ако не велике, то поне грамматвалне на нашемђ езбку пмамо; у кошма е се тоност наша колик толик' писправ= лала по исправласе. А нанпаче у Карловце, као при двору п пре тог" пмалиемо, не токмо школе граммалкалне, но и Богословио и Гумнаспо нашу, у копма'су се лбие науке предавале · колбмш у саданђе наше време, Гумнаста Карловачка подљ мудримљ управленјемљ нтове Екселенцле, Господина нашего Архтетекопа| Стратимировича, мужа колико у науками искусифиша, толико и за своћ лобезини народљ блаторевнива, тако е за ово 921. лћто процвђтала, п такове прекрасне успћхе твори; да не само што е намљ толике пзридне Овмценнике произвела, нон тоностђ сва, кол пађ нђе у Академје отлази, У полноћ мфри свуда се похвале, свуда чеслђ Гумнасји Карловачком освђдочава.

ПШоредљ свега тог не слбдуе, да ну Срему напболђе Сербски говоре, п да бр мн нејовљ дталектђ управљ за Класепческаи узети могли, на коему бм кнште писали. Понеже по ту какогодр и у Банату и Бачки, кромђ многихљ рђии турскихђ, Нћмецкихђ ш Мажарскихљ, кое су во усвопли; многе су по свое собственне рбчи пзвернули, и отљ Славенскогђ ветњма, него но у други предђли, удалпли! Зашто да кажемо — но ветБ нека у простому разговору п кажемо — обаче зашто да у книгами пишемо: дете, вера, дело, лепо, неки, сести, смети, гди 2 ниси, нема: