Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

парењу пари улети

РЕЦЕНСИЈА ТИП ЕЊ. „ЉУБОМИРА У влисиуму“

(ерпа могло е се произвести (ерпинђ, и отљ ове рбчи могло е време оно шп на 6: намбиити, н учинити Сербинљ! —

Но што му драго, доволно е то, да смо ма НЛОВЕ ПОТОМЦЕ Ш30вемосе Серби, подђ коимљ су именемљ наши праотцее иђеолико столђћтстати Славно царствовали. Него откудљ насђ Потомљ нђеи назваше Рашер Ово е намђ болђе познано: наши древизи Серби, кад се мало помало умноже, почну се у далше около себе стране разећлавати; и таво онш, коп у первому предђлу, гди су ихљ праотцег населили бели, за0стану: назову оне, воп се у облшкне предћле разећо Рассфано, ОТЂ глатола своето сати — разсђати; како што се подобивмљђ начиномљ наименуо и Мосвови: Росст или Росефант, отђ рђчи по ихђ изреченцо ровећити, росефани. Чушти пављ народи, странну рчђ изверву, и чисто то не изговоре, отђ Росса произведу Руссеа, а Отљ Расесфановљ пренмену ихђ и назову ихђ Расиљ:! Потомђ оно с предљ 4, тди имђ е мало езШЕЂ запиниао, избаце, пи пронзиде рћиђ Раш! —

(Сви обаче овји народи и смнови древивхљ Славиановђ ЕЂ новообрфтеному своему пмени не заборавлио ни на древное отца своего пме, бе отђ саме славе пропсходи, присовокупшти: зато н кажемо, ну Бнитами пишемо: Славенобербски, Славено росстпеки, славеночески и т: д:

(Отђ имене дакле више реченотљ (ербин», узме пме и цђла она

земли Серјаил) Но будути да грекљ за, субттлнвт свон езвељ писми 2:

6 ите потребовао, а за чуже рђчи нје га хотео ни пзмвгелити, но у мљсто 6 онљ, пали сврли мш-, или пише в, п тако у мћето Бгбљма, као што сви народи пишу, онљ пише Вевљла, у мђето Бабелоно, пише Вавулоне: слђдователно по отљ наше Сербфе начину (ервуо п снове нђне серви, ког лалтнски значи сљуге ! — Да е поне овммљ именемљ названа онда, кадђљ е подљ Турчина пала, нека бг; но тошњ и онда су то Греце тако звали, кадђ е славна, и многимљ окрестљ себе земламљ Госпол бмла ; и подф Царскимђ се вђнцемђ между прочими астливо парствуо им народми блистала, и свђтлила! — А оставимо што е бвгла прочимљ Славенскимђ народомљ, како Теторицв пишу, мати,“) доказулотви, да е нбићшни Болтарћа и Сербти пришедшимљ изљ Асје у Еуропу Славиномљ перва се, п постолина столица учинила; пода е се весб народљ Славенски изљ ове двје земле разројо, и у далше стране разишао: само штосу ту Серби и Болтари, као коренљ Олавенскогљ народа заостали. (лфдователно Серби су и Болтари нашстарји славани, 10 признало и сами Росећини: признао Боемце, и друпи народи.

Но како измћнисмо езмшљ>г Сербти наша заоставшу на себи частњ (лавенскогђ народа толико приплоди, и толико умножи, да простре Овнове свов до полђ Македонје, до Албанше, у Цернугору, у Далмацио, чављ у Боку; у Славонџо, Сремђ и Банатђ, и добру част преко Дунава насели у Панонцо, садашно Унгарпо. Но док' су се овако на части раздђлили, измђну и езБљ своћ правни, и вееобшии, коџ су имали: у свакомљ бо почти предђлу друтгончје стану говорити.

1) Кол е сирота многе свов смнове у ово ифкодико година за свободу свог на кровавђљ одтарђ грознога Марса принела и с шастливимљ успфхомљ приноси;

_шта е обаче судба за но заклочила, Ботђ — вђст5! —

2) Еинтлђ о Олавенскому народу: де сепбе зјамјса.

Пн!

ко О5ј (-н

зада