Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

112 РЕЦЕНСИЈА ТИ П КЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСИуМУу“

246

Истина, не само мвг Серби, но и прочи народи СОлавенскти велико су измћненје у езвку учинили: тако, да кадљ бвг кон хотбли сада стари своп и всеоблштћ езвљ знати; то кодљ насљ токмо Сербовђ п кодђ РосСтАНОВЂ пзљ церковим книга могли бв имати. Слфдоватедно, ме би нашљ езвкљ Сербскти, пмазоти при намш у цћлости езБкђ Славенскти, наплагкше у совершенство довели, и таковкт бг намљ сладакљ, нђжанљ и богаторфчивљ езвељ бмо, да ни едному у Еуропи езвку не бг устутло. Како намђљ лфио Сербинљ нфвке рфчи, кадљ говори, сокрацава, чисте му пзђ уста теку, него Славенске старе; на прим: Код, кол, кос; а стари славани на нђети мети пишу: которт, котораа, которое;

ја

ове су рфчи дуже пш мало рапавје. — (Славенски пишу: 235 есмљ бљалљ. во вертоградћ, а Сербинљ каже: асалњ био у верту; како е то лбпо речено! — Лсамљ писао, читао, сбддо, говорфо: Сербинљ све ове рћчи

са самогласнимљ писменемљ окончава, кбе стари Славини са сотласнеогћ. совершуо : писалљ, читало, Сфдилљ, говорилљ по т: д: И како мн Серби нћке рфчи болђе Славенски пронзносимо, него и Росејани н: пр: мати, глава, брада, глас», страна, преводљ, преписљ п многе овимђ подобне рђчи, ков Росстани ружно пропзносе: мат, голова, борода, голосг, сторона, перевод», переписљ п проч: Подобно п ове глаголе неопреађленотљ времене, мат лћио кажемо као што намђ и у Славенски книга. пишу: искати, тодити, писати, читати, учити п т: д: а онп сђ ићКИМљ сокралценјемљ изговарало п послфднее писми самогласно укидало н: 1: искатљ, тодит,| писалљ, читалљ, учитљ и т: д: Та рбчђ е свака лћиша, кол се самогласнваиљ писменемћ окончава; зашто дакле безљ. нужде да пзбацуо оно самогласно писмо. По нфкен мђетн и нашш ове саћдулоце рђчи противђ своћства. езмка, изговарало : меникарљ, тебикаро, нбмукајрљ, себикарљ! Ког стље намђ врага оно карљ на крао рфчи> Не ли лђише ретљи: мени, теби, нђму, себи“ та ово е и кратља Рбчњ, чисти по са самогласнимђ се писмомљ окончава. Као и у Банату слушаосамљ, гдје нфети кажу: Беосамљ у церкву, видбосамљ га на тацу, гди зелењ продае! — Умљћсто да рекне: бтосалњљ у церкви, виаеосамљ га на п%лим. — Ишаосамљ перед Тамиша ! вралтосамђ се сутомљ! — Како е опетљ ово речено — Та правкш Сербпнљ каже поред» а не передф; п путемљ, а не путомо. Но оставимо све то, нека прости тако н говоре; не треба тако писати. Напредљ смо рекли, да п Нфмцв прости по гафкон мђетвг тако ружно говоре, да имђ се морамо смђати; обаче узмимо имљ Книште, како лћио шп правилно сви пишу! Поревнупмо дакле п маг Нћицемђ, п пишишмо не Славенски но Сербевт, обаче правилно Сербски. Мк у простому говору ако и важемој нема, пишимо у книгами не има, ово е правилнје; понеже слажесе рбчђ отђ. частице не и глагола има, дакле не има а не нема, ког може значити нему жену, кол не може да говори. Подобно п ово, ако п говоримо просто: продље поредф мене, треба да пишемо тротде, зане сложенљ е и овмш глатолђ иде, ити сљ предлотомђ про, дакле лбише е и правилнје е писати прочде нежелп продље. Шредље два дана! и ово е вло казано, треба писати прежде, пли као што наши Серби у онн землл товоре: прде. Исамљ у овому моему дћлу свуда овакова псправленја чи#10, и колико ми е време допустило трудтосамвсе точносте нфку болло нашему езмку отдати, како што твете читателни мон лобезни п видити. ·