Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

158 РЕЦЕНСИЈА ГИ ПО ЕЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСИУМУ“

494

оставјо сама сљ Госпожомљ Маромђ, а онђ отишао, те послао сђ арфомљ три сестре н%зине (Стану, Ружицу и Милопву), Отраилове кћери; како е Госпожа Мара, честнђиша душа, сбла до Светозара, и пребацила му руку око врата, а наслонила главу на прси, па рекла: „Ло бн Вамђ овако Господине и заспала;“ како се залобила у ићга, и било 108 мучно, па е одвели у другу собу да спава; а двје старје сестре ударале му у арфу, и пфвалде лобовне пћеме: Ружица га грлила, намђштала му по челу смеде косе, гладила руке и т. д. Како су га потомђ одвеле у ону другу собу, да виде, ели заспала Госпожа Мара: кадљ онљ погледа на нђну постелто, чисто се окамени, окрене главу, и поиште врата; а двевоћке онда угасе свјећу и кандило, па утеку у прву собу, и затворе врата; на то Госпожа Мара, честнђиша душа, свочи сђ кревета, па увати Светозара у помрчини, и почне викати: „пе! пељ! Господине!“ ит.д. А онђ е отури одђ себе, па кадљ види да не може на врата, а онљ скочи крозљ. прозорђ, и изидђе у авлпо (бевђ капе и безђ палице), али мн авлтинска врата затворена; онда му Милопка каже за лљствицу, и дода му капу (— вали да е бно шеширђ —) и палицу, те предђе преко зида и утече; а Влашко га потомђ тражјо сљ лучемђ по авли „да му издроби кости у мђшину.“

Како се потомђ састао Светозарђ сљ Андртомђ и „сбдну на свое лагке конице, и попду мало изванљ града у шетно“: Како су гледали гдђе се играо млади момци сљ дђевопкама. (— валида су се играли шапца, као садљ у Карловцима по Черату и по Магарчеву брду —); како су ту сви лоди почели гледати у Светозара: како му иде конљђ, како му стоп алљина навезена златомљ, капа сљ челенкомљ пи бјелимљ перомђ, како му се мачљ блиста и т. д. Како су дошли у пекакву шуму, и пустили конђ да имљ пасу по полини (— као Бачвани кадђ иду у Пешту, или Ерцеговци кадљђ носе какву вирпо —-), а они“ се сћли разговарати; како су ту олизу нашли Влашка и тоштђ два официра са Отраиловнмђ кћерима. и тоштђ са неколико дђеволка, косе су имљђ пфвале; како е ту еданљ официрђ казао дљевоикама: „ово намљ е Господичне мое, ако познавале нисте, нашљ младни Соколовичђ,“ онда една дђевопка рекла: „драго намљ е,“ а друге се све поклониле. Како су се ту свадили, Влашко п Светозар (— као двое наппростје пи наппакоснје сеоско дљеце, стр. 98, 89, 90,