Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Tad se opet dosieti, koliko li se udaliio od svoga puta k posliednioi obali. Pode u kemičku radionicu, pa upravi radoznao Dpogled. »Gonim paru kroz ovu fromu masu«, reče gostioničar kao za odgovor. »Para oduzima laka ulia, a ia ih ovako hvatam. Niie li to lijepo, poput plesa vila? Ao, za kakova bi čuda i mania od ovih mojih, čuda, koja pravi svaki student, spaliivali nekoć liude kao čarobnijake. Kakvo li ie carstvo čudesa organska kemiia.«

»Ribar, zosftioničar, alkimista, šta ste zapravo?«

Odgovor nile bio izravan: »Alkimiste biiahu gzlupavi ili niski miomci. Zlato! Kakav li mi ie to prostački san, Nešto drugo tražimo sada u retorti: kruh — ili — opet neko zlato, ako želite, zlato što se nalazi samo u zlatnom klasiu. Tko za pronade — a tai stoji možda ove noći necdje u sviletu kod ognjišta kakvo ie OVO moie, „možda ću ja glavom biti tai sretnik, a možda će se roditi tek iza mnogih stolieća — ali onai, tko ca pronađe, izmiljenit Će lice zemlic

i udes svih liudi. Taina počiva u tvari, koiu mi zaciielo poznajemo: ali mimo koie neznalice prolazimo. Slučai, gemiialna iskra ili kojia nespretnost dovest će iednoca dana do spola... Živietb samo da mi ie Živleti, da to vidim!«

»Prema tome bi«, reče proiesor. »zbog radoznalosti, ili, više, zbog radosti radi saznavania trebalo da se Živi? Ali vi zaboravliate: Qui auget scientiam, auget et dolorem.«

»Pa kad bi i bilo tako«, reče gostioničar, »liiepo ie i tragićno preći preko svojih bolova, nekud gore. Tek živina misli na svoju udobnost. Tko ie čoviek, hoće i treba da spoznaje, i Čisti se u muci. Tko ste vi, dragi moi gcoste?«

»Učiteli filozofiie.«

»IL vi htiedoste u vodu? Ne znam vaših razloga. ali da vas osokolim, da mi se povijerite, pričat Ćit vam Dponaipriie OTO: Što SC sa mnom desilo. I ia sam iednom. kao i vi, sišao ovamo na posliedniu obalu. Provodio sam život glup do zamora. Bio sam bogat i suviše sam se zasitio svih užitaka. Da mi se sve dokraia ogadilo. Spleem. najteža forma: dakle odbaciti! Kad dođoh do riiečke: uveče. odlažahu upravo radnici iz tvornice. Kad vidieh ove izmorene ljude. cdie prolaze pored mene. osietih odiednom potrebu, da im učinim nešta dobra. Dadđoh im sav novac. Što ca imah, pa kad im se lica razvedrila, budne mi žao. Što nilesam imao više movaca. SaV

iioi beskoristan imetak trebao sam da dadnem siromašnim lindima

već i zboz toga, da me pripadne nekim mojim rođacima, koji Di se rijime jednako ružno koristili kao i ia. S iednim od obdaremih radnika zavezo!i se u razgovor. Obiasnio mi ie. kako Živi. koju plaću dobivaju radnici i Što i kako rade.' Slušao sam ga potresen poput onoga, Što se oprašta. Što |i sveca imade u ovakvoj tvornici: liudi. tehnika! A ova tvornica biiaše naročito neobična. Ovdie prerađivahu otpatke, koje raniie nile nitko ni za što upotrebliavao. Plinare bacahu nekoć katran kao nevrjiedan preostatak. plaćahu Ššta-

342

| ı i Kaya