Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije, 15. 09. 1928., S. 148

Više niie trebalo. Dotrčim. zgrabim hlače i ždžepam ih Talprije noktima pa zubima pa nogama. Za kratak čas ne ostade od hlača ništa više nego spomen, da su nekoć bile nekakve hlače na OVOME SVIije{u.

No gdie smo ono stali? Da, kod moga glavara, kako se razvikao: »Što trebaš”«, ı kako sam se razbijesnio i kako sam mu htio skuhati poparu, kakvu je zaslužio. Ali se predomislim. Što bi ıni koristilo, a mogao bil ostati bez putnice. Suzdržim se stoza za ovaj Pula. Pristupim k stolu i predam mu papire: upita me: »Kako ti ie ime?« Šutim. Opazivši, da šutim, povisi glas za nekoliko tonova pa me iznova upita: »Kako ti ie prezime? Kako te ZOVU”!« . Moje prezime? Bogami, kao što me sad vidite, tako sam zaboravio, da imam osim imena ioš i prezime. Ali kako, pomislite, kako sain zaboravio” Zaista sam zaboravio! Sasvim zaboravio. Zapamtio sam sva imena ciieloga svijeta. Imena svih rođaka. prijatelia i znanaca bila su mi pred očima, samo ie iedno ime, moie vlastito Dpre-. Zime iščezlo poput svete subote. Bože sveti, kako se samo zovem? Kako me zovu?” No? Zaboravio Da zaboravio, da me ubiješ. Što da radim! ~ -

Glayvar me gleda, kao da sam pobudalio. Mislim, sad će imi napraviti mišeberah. sad će zazvoniti, pa će doći dva pandura. da me Dpograbe kao vrag rabina i da me časno odvedu u glavniači. A ia toga ne volim, iskusio sam to već, dosta mi le toga! Samo mi to ioš ireba! Ali imamo velikoga Boga, koii pomaže pravednicima. On me podario razumom pa se držim Čvrsto popult Žželieza. Ovi lindi, ako se vladate prema niima drsko i ako dignete u razgzovorii glas barem za ton više, odmah će se tako smekšati. da bi ih inogli metati mjesto melema na rane. Tako ie i sad bilo. Evo da čujete. kakav se razgovor razvio među nama. Točno: ću vam ga ispričati.

On: »Kako te zovu?«

Ja: »Koga? Mene?«

On: »Da koga? Mene?«

Ja: »Tako. kako piše u papirima.«

On: »Kako piše u papirima?«

Ja: » Pa znaš čitati.«

On: »PFko? Ja?«

Ja: »Da tko? Ja?«

On (glasno): »Kako! Sa mnom tako govoriš! Znaš li. s kime EZOVOTIŠP« ;

Ja (isto glasno): »A ti, znaš li, s kime govoriš?«

Kad ie čuo moi visoki ton, na koji nije bio navikao, da ca čiije od Židova, pogleda ı mole papire. pročita na glas moie ime — a više i nisam trebao. Što je iza toga bilo, niie tako zamimliivo. Ja sam, hvala Bogu, ipak izašao živ i zdrav iz ove sobe te hvaliin Bogu svaki dan i svaki sat, što me ie izbavio iz te nevolie, a nedao Bog. da opet doživim nešta takvo.

: | Šolem Alehem.

148 E K-