Ilustrovana ratna kronika

Стр. и.

успео до сада, своју тешку дужност извршиће на свако задовољство. Неће бити на одмет да напоменемо, да је међу Арбанасима веома популаран и да код њих ужива велики углед. Ранијвх година радио је и на вотној књижевности и има неколико успелих радова. Под његовом командом припадају и његови племенци, који су вз давнашњих времена познаги као добри борди. Међу њима је и рођепи му брат Петар официр. С краљем је у блиском сродству. Мати краљева Отана рођена је сестра Митрова оца Бошка Никова, који је на Цетињу погинус као командант дворске страже. *

□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□ 3 А П И С И с

□□□□□□□□□□□□□□□□□□□иии!_ и

[Краљ Петар и краљ Никола] „Цетињски Вјесник" доноси ово саопћење: „Његово величанство краљ Петар од Србије, полазећи са српском војском на границу, упутио је из Ниша Његовом Величанству Краљу Господару веома топао телеграфски поздрав, у коме му саопштава да је војска из Србије прешла границу ради ослобођења потлачене браће, честита Му на успесима црногорске војске и моли да прими његове најсрдачније жеље за добро Своје и Своје породице и засрећу Црне Горе, која је са Србијом заједно, и вели да та слога испуњује Његово срце најлепшим надама у будућност нашега племена. На то Му је Његово Величансгво Краљ Господар одговорио, да Га је

Србија, уз регуларну војску има и револуционарне чете. Оне су пре рата, упадале у бившу Турску и штитиле еу народ од арнаутске и турске напасти. У рату су чете чиниле неоцењиве услуге, па и у славној бици код Куманова. Ту је чуда од јунаштва чинила и чета Василија Трбића, он је у битци рањен. Василије је један од на]чувенијих, најхрабријвх и најстрашнијих четовођа српских. Родом је из Срема. Аој, Сремче, гујо љута,.. * Опис нелике битке код Луле Бургаса донећемо касније.

дубоко потресла вест. о прелазу војскеиз Србије у стару српску земљу, да с усхићењем види како мека братска рука брише братску сузу, а вијекови ср'пске историје да прате са поуздањем и оправданом гордошћу славна. дела војске краља Петра, из којих ће црногорски јунаци црпсти нову снагу за нову славу и иобеде, које ће их, ако Бог да брзо довести у топли загрљај соколова из Србије. С Тобом заједно, драги зете завршује се овај поздрав, идем с нестрпљењем у сусрет томе дану, молећи Свемогућега за доброТвоје, Твога Дома и срећу братске Србије. [Ј о ш о Живковићу] Генерал Живковић, несумњиво најпопуларнији војсковођа, београдско је дете. Рођен ]е 29. авг. 1856. У почетку првог српско-турског рата произведен је за потпоручника. Као наредник-питомац учествовао је у борбама на Калипољу, Јавору, Кушици и Чемерници. За показану велику храброст награђен је

официрским чином и сребрном медаљом за храброст. У другом српско-турском рату Живковић је учествовао као пешадијски потпоручник и командант батаљона у борбама на Куршумлији, на Тиовцу и на Самокову. И овде је показао и велику спрему и ретку храброст, те је у знак признања добио 'златну медаљу за храброст и Таковски Крст с мачевима на прсима У српско-бугарском рату учествовао јеи одликоваосеуборбама на Врапчи код Агдимнроваца, на Драгоманском теснацу, на Нешковом Вису и на Пироту и за показане успехе одликован је медаљом за војничке врлине. Анексијона криза затекла га је на положају министра војног. Генерал је постао 29. јуна 1907. а годину дана раније одликован је титулом почасног краљевог ађутанта. За своје заслуге у мирно доба одликован је Таков. Крстом другог степена. Карађорђевом Звездом трећег степена, Белим Орлом четвртог степена и официрским крстом Румунске круне. [Никодим Рацић] У борби на Лисици, погинуо је од два куршума у срце Никодим Рацић, капетан 1. класе, командар пограничне стражеикомандирхрабре комитске чете од 70 људи. Овај човек, према коме је живот био исувише суров, умео је у малу четицу да унесе толико самопоуздања да је ова шака људи одбила напад 2000 обесних Арнаута. Пошто је јединственом проницавошћу одмерио позиције капетан Рацић заповеди да се динамитом баци у ваздух турска караула и нареди јуриш на караулу. Ово је био јединствен подвиг за који је требало имати генијалности и неописане храбрости, јер које год познавао овог савесног официра знаће да Никодим Рацић не би никад пристао да прави непромишљене јурише, ако их не би изазвала неодољива потреба или извесна нада науспех. Капетан Рацић био је прва жртва свог херојског јуриша. Он је сељачко дете из ужичког округа и од првог разреда гимназије издржавао се потпуно сам. Кроз живот се пробијао тешко, али је у школи увек био један од првих ђака. Као официр, не задуживши се ни паре, само о плати пробавио је у Француској годину дана. Последњих месеци, од своје воље и својом иницијативом постављен је за командира пограничне страже према Турској. Никодим Рацић пао је у првом боју као херој. .Лака му била српска земља за коју је тако радо положио и живот свој! [Сахрана прве двојицетурских рањеника у Београду] Кад су ирекјуче у овдашњој војној болници подлегли ранама два турска војника одмах је војна санитетска управа известила о томе надлежно црквено одељење Министарства Просвете са напоменом да се издаду потребне наредбе засахрану по религиозном обреду муслиманском. По овом обавештењу шеф црквеног одељења г. Др. М. Пећанац издао је одмах наредбу имаму овдашње муслиманске џамије, г. Мехмеду Рамзи Делићу, да' по прописима муслиманске вере учини све што треба да се умрли војници покопају у овдашњемделу новог гробља за Муслимане и да изврши нужне верске обреде за тај случај. Сам пак, г. Др. Пећанац отишао је у болницу и лично је надгледао испраћај смртних остатака војника до гробља. При спуштању у гроб, војска је одала турским борцима исту онаку почаст, паљбом из пушака, као и српским, који су тога дана били покопани. На овакав начин извршиваће се сахрана и осталих умрлих турских рањеника по другим местима у Краљевини Србији. (Београдски „Балкан".) БЗ Е2

— Имадете ли што на продај', стари господару? — Торњајхе се до сто Навола! Све су ми балканци узели. Ништа ми не остаде, да понесем у Малу Азију. Јао, зуб ме боли ... Торњајте се ...

Употреба клишеја законом забрањена.

Штампарија д. д. Браника у Новом Саду.