Ilustrovana ratna kronika

Св. 10.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. Н5.

Са Коеова поља

сва се чељад укући расположи, снаше и деца стадоше певати, акад зора забели, оба обвезника ирвога позива, Јован и Вукашин, беху спремни, и весело се са старицом, својим жеиама, децом и сестрама опростише. У селу се код цркве сви позиви састадоше, па уз песму, праћени иоздравом својих породица, отидогпе весело Крагујевцу, да одатле у свети бој пођу. М. Р. Ратарац. У главном стану — Пиемо допиеника „Нове Слободне Преее" код ерпеког главног етана Скопље, 8. октобра. Јуче у 2 сата изјутра требало је да из Врање отпутујемо даље у ссвојено Скопље, а у 11 сати пре подне у истини смо и отпутовали. Још у поноћ пак у хотелу »Врања«, по коме су две кукавне ацетиленске лампе сипале аветињс;ку полусветлост били смо сведоци једног чудноватог призора. Управо тада стигао је воз из Скопља, први од освојења овога града, и поред осталих довезао и чешког Еосланика Клофача. Он и остали путници причају многе ствари о Скопљу, а један од ове господе довезао је са собом и турску сабљу, турски бајонет и неколико турских патрона. Испитали смо патроне и уверили се да их је неколико било т. зв. дум дум; извадили смо сабљу из корица и констатовасмо да је тупа и са неизглачаним резом; превукоемо бајонетом по шаци и једва смо били у стању да разликујемо оштрицу од телућа. Зар је турска војска за овај рат била неспремна у толикој мери, да је са тупим оружјем кренула чак и на бојно поље'?! Одмах иза овога одиграла се једна театрална сцена. У салу је ушао један комита. У сурим чакгаирама, под шајкачом у кожним доколеницама, са ранцем, пушком и редеником какав носе комате. Младића, који је изгле дао блед, истрзан и уморан, али храбар и неустрашим, присутни офвцири и господа цензори поздравили су бурно. И он је одмах почео одговарати и новинарским кореспондеитима на немачком, енглеском, француском. Овај млади комита који се већ недељама провлачи испред турских трупа, свакога дана свој живот ставља на коцку и бори се тамо где је најкрвавије и најдивљачније још је млад али прилично висок чиновник у српском министарству спољних послова. Милан Гавриловић, тако се зове овај младвћ, комита је као и хиљаде другвх младих људи из најбољих срп-

ских породица. Јер од времена анексионе кризе директно се сматра као »бонтон« да млад човек припада Народној Одбрани која своје чланове шаље у рат као комите или Добровољце. И он је испричао много интересантнвх ствари са Куманова и од Скопља. Тако на пример, да је један од турских команданата услед бегства турских трупа од Куманова из вршио самоубиство или био убијен од својих рођених војника. Најзад смо се кренули на далеки пут до жел( зничке станице и сели у воз, у који су се попели и председ ник министарства Пагаић, ш* ф ђенералштеба Путник и остала господа гпт ба. У колико смо се витне примицали пограничној станица Ристовцу, целим крајем ]е почело да мирише на рат, у атмосвери се осећао рат, душу обузимао немир. Већ су се појављивале прве српске сељачке куће са изрешетаним крововима и избушеним зидовима. Тек уза саму малену железничку станвцу пружа се турска граница, које више нема и човек се сво1 им очима може уверити да су Турци погубили битке. Телеграфзке жице висе покидане; нижу се једназадругом гранатама и топовском ђулади разгрене куће, а после тога се наилази на праве рушевине, на села која се пуше у густоме диму. Види се да су Арнаути у бегству попалили сва ова села. Код Рујна и Прешева јављају се прва права поља, из којих ничу по десет, двадесет, тридесет примитиваих косих дрвених крстача. Под њима почива српска омладина, која је тамо где је пролила крв, морала да буде покопана у меку ора-

ницу. Сунце баца своје готово као пролеће благе зраке на равницу окружену далеким брежуљцима; овде онде дижу се у ваздух облачца дима а гакање гавранова пролама ваздух.. Стигли смо до Табановца, до најсеверни^е тачке великог терена, на коме је извојевана кумановска битка. И као да смо се нашли усред битке, дрхтали смо од узбуђења, ужаса и страве. Одушевљено ћ ура' проломило се и з воза који је летео. Тик уза саме шине, обрнути северу и североистоку, лежали су остављени турски топови. Све један за другим пресијавају на сунцу, а између њих кола с муницијом, шаторима, торбама. Али одмах после овога „ура" и нехоткце узтукнусмо с отворених прозора. У купе је продро одвратни задах и напшм су се очима указали појединачно, један до другог, гомилама лешеви палих коња. Докле год је поглед могао да допре, до краја оних брежуљака, све су се видели ти коњски лешеви. На њих су се бациле црне, — језовите тичурине, које су гакале од потмулог задовољства. А овде и онде рамље који охромели, рањени коњ међу својим мртввм друговима, као да би хтео да нађе места за своје псследње одмориште. Стигли смо у Куманово и видели слике од којвх се срце цепа. Поред саме мале железничке станице огроман број турских топова, који још нису уклоњени и велике гомиле турских шатора. А одмах ту и читав брег свакојаких крпа и хартија. Све што је лађено код турских лешева, бачено је овде на гомилу која ће се спалити. Ми ударисмо да претресамо по гомили и да правимо ратни плен.