Ilustrovana ratna kronika

Стр. 8(5. ИлУСТРОВАНА РАТнА КРОНИкА Св. 10.

Ш11 * §1118 шш

Фошк

Ш1 Г ■<4^® * ■ 1 1" м 1П ' $'

- ^ |Л гШ^^М ' ■}"-&'■."■ ^ШШ'-

Турци у бегетву: Поеледња молитва Алахуна Коеову пољу

Трпали смо у џепове маузеровоке патроне којих је ту било на хиљаде; писма турски писана, један колега нашао је турско-немачку граматику и свешчицу с прибелешкама. То је нађено код једног младог официра. Ја сам се машио руком за један мали куверат с турским натписом. У њему је било писмо, фотографија малог дечка и прамен црне витице. Неки необјашњив бол ми је готово натерао сузеу очи и ја ову „ратну успомену предадох радо једном енглеском колеги јачих нерава. Умарширасмо, у колико је то било могућно, у само бојиште и саслушасмо објашњења о позицајама Срба који су се повлачили. Турци су имали све бреасуљке они су били на несравњено бољим положајима, они су били одлично јаки, па су ипак били тучени. Овде су морали вграти улогу психолошки моменти које ми данас још не можемо, потпуно објаснити. Вратисмо се станици и видесмо како су у п;пво тада пронели на стотину дрвених сандука са златастосјајним гранатама. Срби су заиста имали богат илен. Воз је кренуо даље а изглед више није био много интерееантан, јер је иза Куманова настало дивље бегство Турака без икаквог отпора, па дакле и без ратних трагова. Пред нама стадоше извирати лепа минарета и џамије, видесмо море од кућа, кроз које се провлачи сребрнаста и узана река, и нађоемо се у до прошле суботе турскоме граду Ускупу, кг>ји је сада српско Скопље. (Свршиће ое). т н

Српски књижевниди у рату. Навешћемо их само неколико. Родољубива је дужност позвала и књижевнике. У миру треба да јој они служе пером, а у рату мачем. Милан Ракик, песник. Уз Јована Дучића најбољи српски лиричар. Он није плодан песник. Но стихови су му брушени. Права пластика. Он је познат као песник модерне патриотске поезије. Написао је пет шест одличних родољубивих песама. За њих се инспирисао на Когову. Цитираћемо само једну, која најбоље одговара моменту. У песми на Гази Местану пева: Данас нама кажу, деци овог века Да смо недостојни историје наше, Да нас захвзтила западњачка река И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше ником свесну љубав дати! И данас кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта датем и зашто га дајем! Милан Ракић је резервни официр. Одлазећи у рат доказује, да су му песме живот, да нису празне фразе и речи, које не значе

нишга. Иза његових сгихова стоји човек.., Бранислав Нушић. С њиме је наша публика интимна. Он је увек насмејава: на позорници комедијама, иначе сво јим хумористичним приповестима. »Звезда« ■ лист, коме је он уредник, мора престати. Ради рата. А он, Нушић, резервист, додељен је железници. Чува станицу. Гледа и тражи сижете. Он ће из најтрагичније ствари извадити хумористичне стране. После рата он ће нам испричати, што је видео као — резервист. Бранко Лазаревић. Он је млађи српски књижевник. Књижевни и позоришни критичар. Таленат и врло продуктиван. Дакако: он је резерви :т. Поручник. Пријатељ и познаник Лазаревића јавља из Београда: Елегантни Бранко, са свиленим чарапама, лакованим ципелама, у елегантном оделу, човек, што воли леп стан, удобност, меке душеке, прерушио се у солдата. Он, ето, знаде бити и без удоб ности. Баш га неки дан спазих: замазане од блата чизме, киша лева, а он на слами, уз неку стреју, спокојно спава. Доиста ратничка слика!