Ilustrovana ratna kronika

Си. 12.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 99.

Њојзи паша књигу показује, А кад када слова разабрала, Проли сузе низ бијело лмце, Обисну се паши око врата: »Не на војну, мио господару, Јера сам ти чудан сан уснила Гдје ми голуб с крила одлећео, Мени пуче ђердан над грхоцем, И расу се бисер по њедрима. Голуба ми соко разнијео, Бијела му пера покидао! 0, мој пашо, добра бити неће, Чудан санак, црно предсказање; Што се просу бисер по њедрима, То су, пашо, сузе удовичке; Што голуба соко разнијео, То је, пашо, твоја погибија! Не ид', драги, на цареву војску! Има царе паша и везира; Кад изгину он ће нове наћи. Ал ја тебе никад ни довјека!" Грохотом се паша насмијао: Жао њему љубе расплакане, Пак је руком хвата око паса, Привуче је себи на кољена, Младу љубу силно загрлио, Пак он њојзи вако проговара: »Зумбул кадо, Фети пашинице, А што си се од сна препанула, Гдје је санак био од истине? Док је мене Скопља царевога, Силне војске, Туке и Манџуке И Арапа зуба бијелијех И цареве ђеце Арнаута, Који знаду у крв огрезнути И ђчурске земље поробити, Немој ми се препадати, љубо! Ил не знадеш меке Шумадинце; За три дана и три ноћи тавне, Србију ћу земљу прегазити, У Нишу ћу авдес узимати, Под Авалом дову отпјевати, Биограду дворе попалити, На Дунаву коња напојити! Што је цвећа на Калеј-медану, Гдјено шећу српске паунице, Узабраћу, теби отправићу И стотину танких Српкињица Све на обред нек ти измећаре'/' Тако паша љубу разговара, Док са града кликн^ше телали: »Хазурала ко је за мејдана!« Скочи паша, сабљу припасује, Сеизи му коње приведоше: Ал му неда пашиница млада, 0 врат му се јадна обиснула, На груди му грозне сузе лије: »Не ид', пашо, мој голубе бјели, Није санак залуд доходио, Нити ме је залуд препануо, На ком ћеш ме јадну оставити, Како л ћу ти данак преживјети!« Ал је паша слушат не могаше, Но од врата руке одвијаше, Даде каду Роси робињици, А он стрча доље низ чардаке, За њим када вриском полећела, Руке пружа, кроз сузе призива, Да се војно на чардаке врати,

Ал се паша двору не враћаше, Већ појезди равну Куманову; Колико се боја ужељео, Под собом је хата помамио, Он не иде на ћемер ћуприју, Већ на Вардар хата нагоњаше, Колачке је воду препловио. За њим језди сто хиљада војске, Све хатлије паше бератлије И Арапи зуба бијелијех И царева ђеца Арнаути. Кад је када војску угледала, Писну јадна до Бога се чује: „Авај мени санка проклетога! Авај мени мога пашовања! И пашина слатка миловања! Црни јаде, завиј ме у црно, Јутрос ми је голуб одлећео, Соко ће му пера разнијети!" Војнички погреб — Слика од Драг. Најдановића. Јече звона са мале болничке капеле.... Јече тако тужно, тако меланхолично, поцепано, искидано. Разлежу се звуци, пролазе кроз јесењу сумаглицу, прелећу преко кровова, и кућа и тону тамо негд^ горе, далеко, губе се, изумиру. И њихов одјек, страшан одјек смрти, — о, разумем га —, усељава се у моју душу, срце, потреса их и раздире. Наилази војнички погреб. Пишти раштимована пискава војничка труба — тра, тра, ти тра — јечи грубо кроз пусту, широку блатњаву улицу.... Проста и расклиматана погребна ко-

ла, на чијем боку равнодушно седи сељак се набијеном шајкачом до ушију, а позади бео сандук, грубо отесане четири чамове даске .... Около војници у опреми, са пушкама, чији бајонети суморно светлуцају и нико, нико више.. . Пролазе тако, полако, достојанствено и тихо „— Тра тра — ти тра..." пишти труба, а плакао, бих а јецао, много јецао, силно, осећајно, дубоко, дубоко, — безгранично... Све суза, све бих исплакао палог борца ради, палог и тако мало ознаменог.... Дремају хсоњи пред гробљанском капелом, покривени дугом црном чојом. Кочијаш, онај што вози мртваце, седи лепо и равнодушно на боку са набијеном шајкачом на уши и пућка на своју лушу, кратку малу лушу. Ја гледам у његово дебело, модро црвено, одвратно лице, гледам, завидим му и призирем га, завидим му на тој апатији према свему и бескрајној равнодушности за све, завидим му на томе и презирем га због тога. И опет мукла полусана јека звона, само дубља, јача промуклија искиданија. Излазе. .. Прво сандук мали чамов сандук, четири беле, грубо отесане даске. Тра — тра—ти — тра.... полако, лено, ногу пред ногу

Војници трећег позива српске војске, добри домаћини у миру, јунаци у рату