Ilustrovana ratna kronika

Стр. 100.

Св 12.

ттШ'. Ш Ш/ •- - ^ №№&■ •• -Ж-, Ш, Џ& Шш I г /• &и « »1§ШвЈ V да I 1111 "•'"' јУн

ш

::!1-:1

•■и&г? тм':,-т ' ** ч »Д & Ч ' Л Л МШ

СФ 1 ............ тна

®г ; '^"' ?;; " б 1Ш111

С.^пски војници у логор/ после битке, у миру весели и доброћудни, у борби изванредни ратници

корачају мршави ситни коњи, што возе мргваце, мршави, ситни коњи. А звола? Звона? Не, не тако тужно, не тако болно. Зашто? Спава он, пали Сорац, не буди х^а. Добри војник, наиван, миран искрен сељак, који је са службом мнсго патио, много. 0, вн звона, ви мукла м;-твачка звона, не јечите такогрозно; трубо, груба војг.ичка тр^ бо, не парај ми срце, не пишти, не јецај, не дирај. Трубо, тужна војничка трубо, хпто свирхш на погребу палог борца, полако, тихо, тише, тише.... II тамо при врху пространог, ва],ошког гробља чека рака, уска, мрачна, влажза. Полако и нежно спуштају јунака у њу, нестаје га Одјекује груда за грудом о чамов поклот ац, прво мутно, болно, па све тлше, тише. .. И све се свршана. Јекну плотун преко свеже хумке, последња почаст и све се сврши. Пад а иече, суморно новембарско в ече.... На хоризонту јогп трепери хумно руменило, дан се смирује. . Сам... Преда мном се црни нов а хумка, сзежа, непобусана. Ја би х плакао... Али сузе, где су, где

су?... Нема их очврсло срце. И ја дајем израза своме болу, што кличем дуго и дуго пред хумком палог борца, кога никад нисам видео, познао, па ипак кога у овоме часу због његове жртве тако много волвм. Палим свећицу, чији се нејасан пламичак лелуја, повпја и тиња и забодем је у свежу хумку и мислим на мајку, која тако далеко у неком мирном селанцету чека сина-јунака, да се врати из боја Београд, децембра 1912.

'■/ ■■ -Р* { ■' Л), . -\ \ . Ут' V'

Неколико детаља о борби пред Иитољем (Из писма једног пионера). »..ЕГиташ ме како сам прошао на Битољу. Ја еам ти 3. новембра послао једну карту, у којој сам ти рекао, да је сутра критичан дан. Ми смо 1. и 2,,» новембра правили мост у сел у Тројекрст на Црној Реци па смо 8. нс,векбра стигли дивизпју на положајима пред Битгљем и уморни, по мраку, изведосмо дринску артиљерију. Постависмо логоре. Поче дувати снажан ветар праћен леденом кишом. Већ трећи дан оскудевасмо у хлебу. Тек што смо преморени легли под шатор а ветар отпоче јгш јаче дувати. Па ипак нас поче сан хватати. Али, опет немадосмо среће, јер изненада баву ордонанс из дивизи^е и одазва гсоманлира. Будни смо сачекали повратак командира. Хладно и одмерено саопшти нам он наредбу за сутра: »Командант дивизије наређује, да прва чета пијонера сутра, под заштитом 18. пука подигне мост на реца Шем ници«. Морам ти рећи, да су у рату најтеже и најопасније ствари прелази преко река. Кад то знаш, онда ћеш моћи разумети мог друга, који је самном спавас под истим ћебетом. — Дакле, можда пг следња ноћ рече ми он а његов глас у овој бурној ноћп звучио је пророчански. Ја и нехотице стегох револвер, који сам необично пазио, јер је он имао да изврши своју нарочиту мисију. Одлучио еам, да се њаме убијем, ако би допао турског ропства. Турци зверг-ки поступају са заробљеницима. Тек сам заспао, а пробуди ме страховити трееак, То је ветар почео ки"• Г Г-' - ' : ■ ■ *" ■?■:* .. V ушш ' '•" "% 1 ' *Ћг