Ilustrovana ratna kronika

Стр. 144.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. \7.

IВЈ РјјР , ' 11 § •Ј I ш 1 И I V Ш I

■

Споменуло се не повратило се! Срби у турскоме ропству пре Косовске освете

нема нзгледа, да ћемо добити пусти Скадар, који је толико мајки, сеетара и браћа завио у црно, да скоро свакој кући у Црној Гори, одакле су пошла два брата, или је један погинуо или рањен. У сеЛима где је некад било пуно *момчади, место младих, снажних људи остали су све старци и бабе, нигде весеља, нигде 'песме, све се увило у општу жалост. Има многа случајева, где су од шест брата остала двојица жива , а ево случаја,где од шесшорице није ни један осшао жив, где су погинули бранећи отаџбину свих шест брата на тврђавама гарабошким, на зидинама тврдога Скадра. Шест брата, као шест соколова, сви одрасли и одавно војници, добро развијени, снажни Црногорци, у боју издржљиви, храбро се борећи, били су у батаљону бјелопавлићском, који је имао да освоји с батаљоном требјешкимТузи — Бардањол—Тарабош. Баш у последњим биткама око тарабошких утврђења, првога дана борбе погинула су три брата, у другој битци, сутра дан, погинула су друга три брата, и за два дана јединица сесгира Неда иЗ" губила је свих шест брата , који се борише бранећи своју отаџбину, пока завши се као прави синови ове малене земље, која је устала да брани са својом браћом интерес целога Српства. Имало их је у кући њих шест брата, мајка, и сестра Неда, која је већ давно удата у Никшићу за једног угледног трговца, а браћа су јој живела у Бјелопавлићима, у богатој и сложној кући, а сад место њих остала је стара мајка, да гледа празну кућу, која је до скора била весела. Разговор са рањеницима Сврадник ,.Штампе" пише ово: Пре него што сам ушао у собу

где леже рањеници, осећао сам једну грозу и тугу, помишљајући на све оне тужне и страшне слике које сам очекивао да видим тамо. Са извесном стрепњом и великом пажњом отворио сам врата и ушао у собу, али сам био врло изненађен, јак мирис од дувана, гласан разговор, смех и шуштање новина учинили су на мене утисак да се налазим у каквој пријатној кафани, где се дешавају само веселе ствари. Кад сам погледао око себе ја сам видео многе болесничке кревете на котима су лежали или седели рањеници, завијених руку и глава. Они су међЈсобно гласно разговарали, пушили су, читали новине и слатко се смејали на вицеве које су једно другом добацивали. До самих врата, једног од рањеника је један његов друг бријао туппм В01ничким бријачем и по готову без еапуна. Онај кога су бријали правио је од бола многе гримасе, више смешне но сзбиљне и натеривао другове да му се смеју. Најзад, кад је »берберин«, пола обријалог пустио да мало одахне, он са великим уздахом рече: »Непријатељ, који је пред нама био готово мртав, поче да се креће и лепо видесмо како сјури низ једну косу ка реци, која је недалеко од нас била и поче да је гази. Командир нареди: »Напред браћо!« Сви у један трен метусмо ножеве на нушку и јурнусмо напред. За час били смо на позицијама, које је дотле држао наш непријатељ. Неки остадоше на позицијама, а неки појурише за непријатељем, прегонише га тих гаранти]а нисмо могли дати, већ смо се ограничили само на поновљене своје молбе. Престолонаследник је ипак одлучио да изиђе на сусрет на-

шој молби и да, уза све мере предострожности, умаршира у град. У пет сати после подне ујахао је престоловаследник на челу своје коњице. За коњвцом су ишле масе пешадије, и од тога тренутка влада у вароши мир«. Конзул се веома тужио, да је већ одавно одсечен од целога света. Не зна шта је с његовим колегама у осталим турским градовима и нема могућности да се ма на који начи стави у везу с Бечом или Цариградом. Нарочито је био забринут за судбину ковзула Прохаске у Призрену. С друге стране ми је речено, да ј е престолонаследник А лександар веома топло нредусрео и примио француског конзула, неколико пута стиснуо му је руку и рекао: »Ми Срби имамо вама Французима огромно много да благо даримо. Наши офицари учили су код вас, наши топови, наше пушке и остала муниција дошли су из Француске. Турци су куповали код Крупа и врло су се рђ*во провели«. X. Б. 3 А П И С И [Академчева смрт.] Јављају из Београда, да је у битци на Бардањелу код Скадра тешко рањен Живојин ЂукниЛ, наредник и питомац Војне Академије београдске, и да је, после два дана тешким ранама подлегао. Мир пепелу његовом! [Краљевић Марко помаже Србима у борби код Прилеп а.] Један војник, који је рањен у битци код Прилепа, описује ту битку овако: »Сипа куршум око нас као гр'ад. Шрапнели се распрскавају над нашим главама, а ми дигнемо ашовчиће више главе или ставимо торбу на главу. Нико жив не би главе изнео, да нам сам Бог не поможе. Чујем ја неки глас: — Напред, напред, јунаци! Ено пред нама Краљевића Марка! Погледам ја. И гле чуда! Краљевић Марко на Шарцу лети пред нама уз једно врло стрмо брдо, са исуканом сабљом. Ми сви појурисмо за њим. У томе осетих нешто топло око појаса. Шта је даље са мном било, не знам. Јест, Краљевић Марко нас је заиста на Прилепу предводио!

КОРИЦЕ!

Кад ее заврши издавање„Илуетроване Ратне Кронике" могу ее од издавача добити дивот-корице. Чувајте е в е доеадашње бро1еве !

Употреба клишеја вакоиом аабрашсма

Штампа д. д. Браника Н. Сад.