Ilustrovana ratna kronika

Стр. 143.

Крволок Арнаутин је скочио кроз болнички прозор, да утекне, па је скрхао ногу, Лекар др. Тома Јовановић му ногу завија у гипс

жара, који су по два сата имали да бдију. Кад се војвода вратио у кућу, он ми рече: — Видећете, како је ово једин ствени положај. Ја сам мислио, он хоће да нас окуражи, али кад сам после ионоћи, од 12 до 2 сата, био и сам на стражи, доиста сам се дивио овоме месту и овој кући. На послетку је крај ватре сео и војвода, коме смо респектуозно начинили места. Неки четници су грејали своје мокре ноге, којр су се пушиле, а највећи део њих, чврсто приљубљујући своју пушку уза своја прса, спавали су као заклани по ћошковима, уза зид, уз хамбар и на хамбару, једни поред других и ослоњени једни на друге. Покушао сам и сам да заспим, али су ме прошли догађаји тако били растројили, да у први мах нисам могао ни ока стиснути. Сумњам, да би и Верешчагин и Ла Батај, најчувенији ратни сликари, могли да оживе ову слику ватре, која букће, четнике око ње и свуда унаоколо прса дубоко заспалих четника, која су се надимала и над којима се светлуцале пушке, бајонети, реденици. А круна ове слике, по моме осећају, била је икона светога Николе, крсног патрона нашег домаћина, чије је кЗндило домаћин упалио. Зраци слабог кандила, који су се рефлектовали од свечева заглавља (ореоле од жутог лима) и падали доле на заспале четнике, давали су још више мистериозности овој слици. Док је војвода гласније говорио, наш чика домаћин је само шапутао, да не би пробудио заспале борце. Мало затим ево и Аксентија са две млађе жене, једна је девојка, два млада човека и троје четворо деце од 4 до 8 година. Сви су они унезверено улазили а Аксентије их је куражио; — Та не бојте се ништа, ово су наши војници из Србије. Нарочито су женске плашљиво приступале руци и радознало нас разгледале. Ми око ватре дохватисмо децу да милујемо, али деца дрекнуше у плач не знајући, ко су ти зарутавели, прљави и до зуба наоружани људи, који их мећу на крило Ми онда из аскерске торбе узмемо ше ћера па дамо евакоме по неколико парчади а и њихови родитељи су их утишкавали речима: — Та не бој се, мило моје, ово је Косто, наш Косто... Заборавио сам да затражим објашњење те речи: »Косто«, али сам Зс*пазио, да чим се дете од кога упла*

ши, а они му само рекну: »Та то је Косто«, и дете се одмах уозбиљи. После су се деца ослободила и играла су се са нашим реденицима и капама целе готово ноћи Жене су међу тим већ у велико спремале један незаборавни качамак са кајмаком, а нудиле су, ко је хтео да се поткрепи и сиром и хлебом. Очекујући вечеру многи од наших су пекли крумпире у ватри. За све то време један велики бардак са ракијом је кружио од .руке до руке. Војвода и стари су непрестано уз облигатно крштење наздрављали један другоме у славу српског ослобођења и у успех српског оружја. Сва чељад из куће је у тренутцима ових здравица погружено приклањала главе и крстила се. Сећам се, да кад. су жене свима нашим друговима, који су спавали, подносиле чашицу са ракијом, да их је било који нису добро очи ни отворили но су искапили па, поновно занети сном. падали као проштац кзд падне. Страшно је бити изнурен а гладан... Тако смо ми ту провели целу ноћ, пошто смо око поноћи богато вечерали: сира хлеба, качамака с кајмаком. У поноћи сам и сам, својевољно отишао да заменим једног стражара, за кога рекоше да сав цвокоће од грознице. А како и не би несретник: гладан, изнурен, напољу на сукишици и то још без шињела? Војвода је већ био заспао и мени је ужасно тешко било, кад сам морао будити мртво заспале четнике, да иду на измену страже. Пробирао сам за ову ноћ што издржљивије и одморније — оне, што су се највише грејали. Већина су се мрштили и мумлали

кроза зубе, да су тек људски и заснали, али кад је у питању сгража, ту нема дискусије. Натакнем кукуљачу ,са већ сухе пелерине, сменим дотадашње стражаре а на четвртом месту и сам останем. У дворишту сад тек видех, ма да ноћу, да је ово једна добра сељачка кућа, јер ти ту беше вазда неких појата, кошева, кошара. Час сам клечао, час седео, а час стојао на источној страни наше куће поред једног коша, који ме је добро заклањао и од кише и од ветра а на једној мекој гомили од тучене конопље. Обилазио сам с времена на време и остале стражаре, пошто сам их претходно звиждањем нашег знака обавештавао, да сам из чете. Били смо добро на опрезу, али ништа нисмо запазили ни чули, што би нас могло узбунити за: »На ноге!« Кад је било два сата по поноћи мање четврт, ја одем у кућу, пробудим Котарчића, и рекнем да ћу и ја мало да прилегнем а њему остављам да води рачуна о стражи и смени све до изјутра. Са врата му покажем правац места, где су страже па се одмах замотам у пелерину и капуљачу и извалим се на његовом дотадањем месту и, као етером успаван за операцију, заспим као мртав. Пробудио сам се тек сутра око пола десет сати, да бих још истог дана помиловао ушне бубњеве са тутњавом плотуна и праском бомби. Шест Погинулих брата (Догађај у Црној Гори ) Из Никшива у Црној Гори пишу: Колико их паде на проклетом Тарабошу с црногорске, а колико ли с турске стране, борећи ее два месеца узалудно, и опет