Ilustrovana ratna kronika

Св. 31.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 251.

— Идите ви, сад ћу ја! Водник се окрете и пође назад. Турци осетише, да се ћувик не брани онако, како се се дотле бранио, и окретоше напред. Наступали су брзо. Топови проламају висине, паклена ватра обасипа турске положаје. Само на ћувику стоји капетан, мирно, као окамењен. Дошао некако већи, снажнији. Куршуми сипају око њега, али га ни један не погађа. Неће га. Војници упрли очи у њега па као да не дишу, не живе. Кад се Турци приближише, капетан се окрете још једном својим војницима и као да рече нешто, али га нико не чу и онда у његовој десној руци сену револвер. — Уби се капетан! привикаше војници и јурнуше напред . . . После неколико минута, Турци су бежали и ми смо наступали. Само су лепе очи капетанове биле склопљене, само оне нису могле да виде увод у једну нашу велику победу. Дарко Рибникар, Зар ви несте преко границе? Пише др. Никола Вучетић. (Свршетак) Ноћ је про'чла на миру. Милан се је освежен поздравио са Пајом, који неје ока свео, и са Цајом, ^оја се је добро одморила.. И лекари су били задовољни, чак врло задовољни. И после превијања не беше он ни најмање заморен. Време је ишло нагло. Милану је сваки дан било боље. После неколико дана лекари су изјавили, да је он, штоно рекли, на хату крилату. И Пајино одсуство примицаше се крају, дође и последњи дан. Већ сутра је ваљало бити на дужности. Питао је лекара, шта да ради: да ли да тражи још одгуства или да иде на дужност ? Он му је изјанио, да ће Милану сада већ бити сваки дан боље, без ватре је, апетит му је кренуо, лучење готово неје никакво, нека иде мирно!.. И спремијо сеје да иде. Ми-

лан се је шалио са њиме, ижљубио га је и замолио, да ижљуби за њ децу и матер и да се не брине за њ. Он ће, рече, скоро доћи кући, остаће уза њ Цаја, па ће већ и зато све брже проћи! додао је са осмејком. За чудо дивно, Паја је у возу провео врло добро. Проспавао је го ■ тово целу ноћ. А он иначе у возу никад не би добро спавао! Сада је био сасвим изненађен. Пред Београдом се тешко пробудио и ту се нашао са једним пријатељем, који је долазио из Крагујевца. — Да неси сл. 'ајно био у болници? — запит« га. одмах Паја, чим га је спазио, кад се је пробудио. — Био сам и видео сам и Видоја. Доста је опасно рањен. Разнета му је десна мишица. Рањен је из мартинке, па је рана и загнојена. Има и ватре. Но лекар мисли, да ће оздравити, само неје поуздано, да ли не ће остати сакат, јер су мишићи смрскани. Срећа је још, само чост неје разнета! Али он је красар весео је и заловољан, само Жс .ли, што неје могао даље са војском. Приповеда раздрагано, ти знаш већ, како он то уме! Ништа то њему неје! А и сва се соба око њега вије, као око бића, које улева дух! И ту је збиља само шала и смех! — приповедао је пријатељ. — Дакле тешко рањен! — уздахнуо је Паја. — Тешко, али ће оздравити, додаде пријатељ, који се стаде распитивати за Милана. Знао је, да је тешко, претешко рањен. Видоје неје знао, да је Милан рањен, а он му неје хтео рећи. Волео сам додаде још, да му одржим оно расположење и веселост, што самјезатекао код њега. У том дође и Београд и они се растадоше. Паја је најпре свратио

кући, да се поздрави с матером и да ижљуби децу, те да их обрадује, да ће Милан оздравити и да му је боље. О Видоју неје ништа рекао: оставио је ту борбу својој души!... Одмах затим отишао је у своју болницу, да предузме рад и да сврши, ако што неје довршио. И имао је пуне руке посла. Много што-шта неје било урађено, него је чекано на њ. И он је радио неуморно читав дан. Из своје канцеларије пак узео је нешто и радио је ноћу код куће. Спавао је врло мало. Сутра дан већ у пола седам часова био је на улици. Пошао је у болницу, да сврши, што је остчло још несвршено. Ишао је, асмисл ма је био час на свом послу, час уз Милана, час код Видоја и у тај мах одједном осети у души неко блажено задовољство. — Ми смо сва тројица вршили своју дужност! — прође му кроздушу... У тај мах је баш прелазио на другу страну улице. — А зар Ви месте преко границе? — чу он глас са прозора из куће, према којој је прелазио улицу. То је јетко питала једна жена, чији је муж и два јој брата у рату. Паја подиже поглед према њој, поцрвени, осети се понижен, а не имаде речи, да јој ма шта одговори. Пође даље без мисли, без свести... * » * Првим размештајем одређен је Паја за судију у новоослобођеним крајевима. — Свога се века нисам осећао мањим, него онда, кадми дођоше до ушију речи онежене, — говорио ми је он у Скопљу. — А шта би са Миланом и Видојем? — запита га неко. — Оздравили су! Прешево , 31.-Ш.-1913.