Ilustrovana ratna kronika

Св. 33.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 267.

Та Марко је наша главна снага, И душевна а и баш телесна Марко, децо, то је река силна, Кад с' у реку сва снага излије, Силна снага, што је народ има, Што у српској земљи се налази. Кад пођемо, децо, на Косово, Слути ми се, Марко ће се јавит'; Из земље пе Марко изникнути, Из земље ће силна снага избит', То ће бити српско ускрснуће; Та је снага Краљевићу Марко." Рекоше ми дични официри: Господару од Србије краљу, ЈавиКе се Краљевићу Марко.«

Поклони се Краљевићу Марко, Поклони се до земљице црне. „Хвала богу, хвала великоме!" Проговара од Србије краљу. „Мој се санак данас испунио. Затресл?. се Урвина планина, Зазвонише вилиндарска звона, На планини пукла је пећина, Из пећине Марко је изиш'о, Своме краљу Марко дојездио, Да он носи краљева барјака; Да га носи на Косово равно." Поклони се Краљевићу Марко, Поклони се до земљице црне.

КОМИТСКО ЧЕТОВАЊЕ. (Причање једног комите.) Ноћ је у велико пала, када смо се кренули. Још гушћа магла почела се мешати са тињавом и лаганом јесењом кишом и то нам је пут веома отежало. Била је ужасна љигавица а сред собом се није видило ни неколико метара. Нисмо могли одржавати потребно одстојање један од другог, већ смо се, држећи у једну руку пушку, другом руком придржавали један другог, да се не би изгубили у шуми и магли. При свем том сваки је готово по једанпут љоснуо о земљу. Патроле и путевође биле су сасвим пред нама, прво због магле, а друго због релативне сигурности, да тим путем не ћемо наићи ни на какву заседу. Немо али устремљено смо сви јурили к жељеном селу, где смо, бар у машти, очекивали добар кров, ватру и вечеру. Нико није нишга говорио, али из кретања, гестова и моментаних кратких речи, које су више за себе изговаране, огледало задовољство и гордост због једне добре нобеде, задовољство, чији је последњи слог тупо и меланхолично одјекивао при сећању на мртве другове, остављене на бојном пољу. Неми и озбиљни погледи одавали су као неко резоновање, како је све то, што је било морало бити. Свако је, изгледа, уз пут правио неку философију, ка-

ко „нема дима без ватре", нити има „кајгане без разбијених јаја", па да тако исто нема ни победе ни ослобођења без жртава. Војвода, који је резултатом своје оштроумности имао највише разлога да буде расположен, био је напротив јако уцвељен за изгубљеним друговима. Увек сам

констатовао, да је овај неумољиви казнилац, који је толико зулумћара отпратио на овај свет, имао јединствено срце за своје четнике, наше сељаке, и у опће за све, што је нејако а трпи . . . На једном пропланку наиђемо на два коња, од којих је један био натоварен неким сандуцима,

\

: **

1

УШ* л

, ш

Ш ,Јк

■вш.

ЛШШ I ш

5,

«■ № а Ј® Љг А| МРАМ

Сељаци из околине на пазару у Скопљу