Ilustrovana ratna kronika

Св. 38.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 309.

Драгу моју да л' ћу видет' када?... Верну, милу, веселога лика, Да с бсјишта дочека војника; Да ми лечи намуче груди Напаћене од борбе и студи; И, док трају наши срећни дани, Новом нздом да ми душу храни... ЖИВКО РАДЕНКОВИЋ седов 3. чете 3. батаљона VII. пеш. пука „Краља ПетраГ' 1 позива из села Сибинца срез космајски. Н. 3. ЖивКо није учио никакве школе. Самоук је. Доста читко и ле по пише. Шгампане натписе теже може да чита, с тога слабо чита књиге и новине. Поздравља те Мил. Ј1. X. „Штампа" ДАН ПОСЛЕ БИТКЕ КОД ШТИПА. ШТИП, на Пегров-дан 1913. Сутра дан, после пада Штипа, кре нуо сам се из Велеса за Штип,*) у то зољино гњездо Бугараша и бугарскик комита у Маћедонији. Било ми је жао, што сам касно приспео за ратне операције, но све једно. Оно, што човек види на бојишту после једног дана борбе, то је тако значајно и даје тако генералну слику читавог тока рата, што писац, који описује само један бој, не може да даде. Ја ћу дакле овде да изнесем слику бо јишта, дан после боја. Када се успемо на висове изнад Велеса на друму што водијза Штип, иза нас пре необична слика старосрбијанских планина Пред Велесом се није водила борба. До скора турске, а сада српске планине са белим снежним висовима љубе се са облацима и небом и шаљу амо према нама свеж ваздух из својих дубрава, шума и амбиза, као поздрав, као хвалу за ослобођење.., Када се попесмо на брежуљасте висоравни Овчег Поља, пред нама се указаше логори српске коморе, и дуги бели низови путују ће коморе, која се отегла у бео, дуг низ, као караван. Овде је данас заступљена читава Србија... Већ се ближимо источном делу Овчег Поља, Јежевом Пољу, са стрменитим косицама брда, пред Шти пом, на којима се јуче водио бој, а иза тих се планина у плаво тамној боји диже Плачкавица, у чије гудуре побеже бугарска војска, развијана од победоносне српске треће армије. Уз пут леже по гдекоји остаци рата: покрхана кола, од куршума раздеран и крвав труп бугарског војника, или цркнуто, од куршума пого*) На том кобном путу је сиромах писац и заразио себе к о л е р о м, од које је у Скопљу и умро. — Ур.

ђено марвинче. У непосредној бл^-зини међутим буја и цвета природа, озарена јужним сунцем; сељаци косе и жању зрео влат, мирно предани свом послу, као да пре два три дана није грувао топ овде, а куршум и бајонет парао груди ратника! С десна и лева видимо порушене старе турске карауле, попаљена села, а из рушевина се још местимице ди.же дим. Села су нопалили и топовима порушили Бугари, кад су се повлачили. Испред нас надаље се виде црне пруге и тачке. То су ровови, из којих се пешадија борила. Око ми не може тачно да разабере све око ровова, но једно сигурно распрзнајем: око 200 хумки са танким крстићем од две дашчице. Тик уз пут лежи само једна хумка са крстићем. Рекоше ми: то је гроб једног бугарског официра. Где си ти, борче, залутао и далеко од својих оставио кости своје\ Када би се сада могао да дигнеш испод те мале хумке и када би видео своју^чету развијану на све четири стране света, и ти би протестовао против небратског нападаја на српску браћу, као што чине многи други, који оста доше у животу, а данас у срамном српском ропству гоњени савешћу, понизно признају свој грех. Ево успут друго гробље, а иза њега на неколико ксрачаји разривена земља митраљезама и бомбамаТо су ровови за пешадију, а на двеста корачаји одавде, други ред ровова. То су ровови и положаји, са којих се две војске пушкарале. Наиме, српска војска је ове предње ровове направила ноћу и на такав на-

чин се приближила бугарским пешадијама. Око стражњих ровова је све изгажено. Ту се виде још бугарске војничке капе, и по која, људском крвљу орошена, сада већ суха груда. На тим позицијама се клало. Ту је српска пешадија из предњих својих положаја, бајонетски напала бугарску пешадију. Ту се одиграо такмац између два брата, а бујна зелена трава унаоколо, на којој се светлуца по гдекоја кап јунакове крви. Кола нам даље јуре. Крај пута нема ништа значајно, само тамо према-северу види се кота 650 метара висока, где је био најстрашнији бој. Крај пута, на једном месту још стоје по три пут два камена једно на другом. То је био заклон бугарским војницима, иза кога камена су крили своју главу, кад су гађали главубра та свог. Мало лево, тик крај пута у самом усеву, према врху једке хумке има више реди ровова, жуто и зрело жито, изгажено и сатрвено V земљу. То је вршај, највећи вршај, што га видех у животу. Врла јесмрт, запрега су јој два брата, а плод тога усева по ком се врло били су људски животи. Далеко кроз жито виде се конгуре српских војника санитетског одељења. Они иду кроз жито и застајкују, гледају лево-десно . стану.. слушају... не ће ли гдегод чути још који јаук рањеника или видети леш још непокопаног јунака. Колико је дивних нада уништено јуче на овим цветним пољанама?! Колико је живота уништено у сред ове бајне природе, која животе ствара! Многи јуначки подвиг се овде залуд принео за домовину, а много уплакано за-

Срби јуришају на бугарске позиције и освајају их