Ilustrovana ratna kronika

Св. 42.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 339.

Три дуга низа носила, потонулих у високу сгрњику, протежу се крај самог шатора. Три дуге врсте црних> сграховитих глава, заваљених преко носила, разјапљених уста и гела гако спљоштених да се једва разазнају под покривачем. Педесет и осам лешева, које је смрт страховито уна казила, леже под сунцем које топло ј реје и члни мртвачке главе још цр1Бима и још страховитијима. — Од прексиноћ су их почели доносиги, каже ми болннчар показуЈући на болеснике. И ето, видите, показа он на редове носила. Ни десет корака не дели тих педесет и осам лешева од другог великог болничког шатора под којим, један до другог стиснути као у кутији, леже болесници. Две стотине их је„ Кроз мале прозориће на шаторским странама пробија мутна светлост и у полутами једва се ввде болесници. Једни згрчени, главе увучене у рамена, са капом на очима, замотани као да не желе да виде смрт која је већ у њима. Други испружени, појаса расни, разрогачених очију, потавнела лица, и бледи, тако бледи да та боја већ прелази у црнило. Шатор је толико препун, да за дваестак њих није било места и они леже у хладу пред шатором. Страховита тишина. Чује се како зукте 'милиони мува летећи са лешева на самртнике, са самртника на нас, на све око нас, на црно поље смрти на коме само стотину корака испод нас жетварке мирно жању а један војник Крајинац пева ниским, отегнутим гла сом као да нариче. Мртвачка, језовита тишина под препуним шатором. Ни јаука, ни жалбе, ни гласа. Одједном неко преклиње: — Воде! И онда се у тренутку не диже само једна већ педесет, стотину руку, немоћно се креће стотину трупова пружајући плекане војничке порције Нолничар иде од једног до другог. Они примају воде, приносе је устима. али се одмах тржу као да су осетили отров и просипају воду из порција, да после неколико тренутака опет немо пруже своје порције болничару. Усред групе оних што леже пред шатором висок, стасит човек у официрском оделу. Погледао нас је погледом који се гаси али дуго, упорно, као хватајући се грчевито за нас. Те очи, то лице, тако страховито измењено болешћу, где ли сам-видео! И ја готово несвесно у страху да не познам познаника, пријатеља, д уга коме се не може рећи ни реч утехе бежим за шатор. Али нисам корачио ни пет корака, па се опет тржем. Болесник, самртник — не него нешто још ближе смрти — бежећи од техц-

ке, гробне запаре у шатору, послед,њом снагом пробио се између шатосрког руба и трошне земље коју је ноктима копао, да би се могао провући. Али тек што је провукао главу, руку и један део трупа, ударила га је сунчана јара и он је клонуо. Мрлгава, обнажена рука и упала прса леже млитаво. Тих и слаб, као да из земље избија, допире његов глас. То цвили душа; тела већ нема... — Сад ће умрети, шапуће ми болничар. И као извињавајући се, што смо тако нашли болесника, додаје: Шта да радимо! У шатору их је толико, да се не може проћи. Неки тражећи хлада, завуку се чак у углове, и иза дасака, и под сламу. И тек увече, кад живи измиле из шатора на ноћну хладовину, ми можемо да покупимо мртве. Ено, сада се прави нова барака биће места... И одиста, одмах лево петорица сељака равне стрниште на коме ће бити барака за нове болеснике, који стижу свакога часа и који усред поља у хладу крстина, у јарковима, и крај џбуњића чекају стрпљиво, да барака од шаторских крила, буде готова. А тамо ниже, с оне стране путића, у једној пожњевеној њиви неколицина сељака копају велику заједничку раку за умрле. Гомила избачене земље из тог онштег гроба већ јегрдно велика. Виде је чак и бслесници; и они који стижу и они који се подижу тражећи воде. У томе стиже други болничар. — Умре и поручник! саопштава нам он лагано. — Који поручник ? — Онај пред шатором. Бошко... Бошко... Милановић... мислим. — Одакле је? — Из Лукова, под Ртњем.

Тек сада сам се сетио оног измученог лица и онога до скора крепког човека. Дошли смо опет пред шатор. Са последнНш грчем на лицу поручник Милановић је склоиио очи. Почива међу петорицом још живих. Они спокојно леже. Можда су се већ помирили са смрћу или су несвесни онога што је око њих и не осећају да је у њиховој средини један леш. — Пет дана и иет ноћи тукли су се непрекидно, говори ми болничар. Нису ништа окусили за то време и онда су навалили на воду. КриваЛакавица је заражена, и Брегалница, отрована је и вода у Вардару. Ко је могао, да их задожи!.,. Одиста, ко је могао да ихзадржи! Синоћ, пред једном каваницом у Велесу потпуковник Жупљанин, који је тога тренутка дојахао блед и изнурен, причао нам јб: Са револвером у руци гонио сам војнике од опасне воде" Уби нас, господине, ми ћемо и иначе умрети ако не окусимо ма једнукап! правдали су се они и похлепно'падали над воду. Али после, умор и жеђ савладали су све нас. Изгубили смо ум сви. И ја и доктор Туфегџић напили смо се те воде. Па сад, шта нам Бог да! завршио је потпуковник са сретним осмехом,,. Са мотикама о раменувраћали су ве и прилазили нам копачи са њиве. Рака је била готова. У тај час са пута допре слаб јаук. Ту, на самом коловозу пао је изнурен војник. Из заклона, у коме су га осставили, хтео је прићи малој чесми, из које је на једну цев јурио слаби млаз воде, али је на два корака од ње пао. Болничари су га хитно пренели на малу пољану између шатора. После два минута дошао је себи, подигао се сад

Лекари и болничари X. резервне болнице у Београду